Od svih povređujućih iskustava, upravo je zanemarivanje najraširenije i najopasnije, jer prolazi neviđeno. Za njega nema sankcija roditelju kao kod fizičkog zlostavljanja, a detetu nanosi najveći bol i traume, kaže Tomislav Kuljiš, autor programa „Roditeljstvo i rani razvoj“ i osnivač centra Prirodno roditeljstvo.
Zanemarivanje nije samo neodgovaranje na detetove potrebe za hranom, toplim domom, školovanjem. Ono se, kaže Kuljiš, može opisati i kao nedoživljavanje deteta, neviđenje njegove stvarne ličnosti, nekomuniciranje s detetovim unutrašnjim svetom, nemanje emocija u hladnimporodicama, često jako uspešnim, nepostavljanje granica detetu zbog čega se ono doživljava nesigurno i usamljeno, jer oseća da niko ne brine o njemu…
Kada se za neko dete kaže da je zanemareno, to je mnogo više od toga da nema svakog dana čistu garderobu, da roditelji kasne po njega u školu ili se ne uključuju u obrazovanje. Zanemarivanje je i ono roditeljstvo u kom, na prvi pogled, „ništa ne fali“ osim onog najvažnijeg, a to je stvarni emocionalni kontakt.
„Metafora za zanemarivanje spram zlostavljanja je kao da biljci nismo čupali listove, ali smo je stavili u mračnu prostoriju bez vode i pustili da raste. Takva deca postaju odrasle osobe sa smanjenim emocionalnim svetom, nesposobne za empatiju i doživljavanje drugih, osećaju se prazno u sebi, ne poznaju sami sebe, jer ih niko nikada nije stvarno upoznao, jer nikome nikada nisu uspeli da izraze kakvi su oni stvarno u sebi. Imaju problema s emocionalnom samoregulacijom i nose silnu ljutnju u sebi, koju često projektuju na partnere ili druge lake mete. U osnovi, u sebi nose tešku bol koju potiskuju, a ne znaju ni odakle im, jer roditelji su ih uverili da su imali sve što su želeli. Ipak, nisu imali ono što im je bilo potrebno.“, kaže Kuljiš.