Од свих повређујућих искустава, управо је занемаривање најраширеније и најопасније, јер пролази невиђено. За њега нема санкција родитељу као код физичког злостављања, а детету наноси највећи бол и трауме, каже Томислав Куљиш, аутор програма „Родитељство и рани развој“ и оснивач центра Природно родитељство.
Занемаривање није само неодговарање на дететове потребе за храном, топлим домом, школовањем. Оно се, каже Куљиш, може описати и као недоживљавање детета, невиђење његове стварне личности, некомуницирање с дететовим унутрашњим светом, немање емоција у хладнимпородицама, често јако успешним, непостављање граница детету због чега се оно доживљава несигурно и усамљено, јер осећа да нико не брине о њему…
Када се за неко дете каже да је занемарено, то је много више од тога да нема сваког дана чисту гардеробу, да родитељи касне по њега у школу или се не укључују у образовање. Занемаривање је и оно родитељство у ком, на први поглед, „ништа не фали“ осим оног најважнијег, а то је стварни емоционални контакт.
„Метафора за занемаривање спрам злостављања је као да биљци нисмо чупали листове, али смо је ставили у мрачну просторију без воде и пустили да расте. Таква деца постају одрасле особе са смањеним емоционалним светом, неспособне за емпатију и доживљавање других, осећају се празно у себи, не познају сами себе, јер их нико никада није стварно упознао, јер никоме никада нису успели да изразе какви су они стварно у себи. Имају проблема с емоционалном саморегулацијом и носе силну љутњу у себи, коју често пројектују на партнере или друге лаке мете. У основи, у себи носе тешку бол коју потискују, а не знају ни одакле им, јер родитељи су их уверили да су имали све што су желели. Ипак, нису имали оно што им је било потребно.“, каже Куљиш.