Две приче о кажњавању – о превисоким очекивањима и о страху и казни

април 3, 2019

Када се у јавном простору говори о кажњавању, већина нас одмах помисли на физичко кажњавање, тајм-аут, ускраћивање задовољстава итд. То су ситуације у којима одрасли свесно и са намером примењују одређену васпитну меру. Ипак, веома често дете може бити кажњавано од стране родитеља и ван намерне примене тих метода. Кажњавање није увек под родитељском свесном контролом. Кроз ове две приче видећемо како то може да изгледа.

1. Прича о превисоким очекивањима

“Моји родитељи су увек користили критику или срам када нисам успевао да задовољим њихова очекивања. Критиковали су ме јер нисам био то што они желе, некако као да је њихова љубав била условљена задовољењем тих високих стандарда. После сам сазнао да су њихови родитељи њима чинили то исто.”

Када дете накнадно открије да је у ствари похвала постигнућа надомештала пружање љубави и родитељске пажње, може осећати разочарење али и бес усмерен на родитеље јер је било кажњавано изостанком топлине и бриге. Последице овакве индиректне казне је да дете постави строгог критичара у себе, као и да развије перфекционизам и превисоке стандарде у свему што ради. Деца у себе интегришу родитеља, што значи да ће се обраћати себи као што је родитељ то чинио у детињству, било да је тај родитељ у садашњости физички присутан или не. Рецимо, можда ће се кажњавати и омаловажавати.

Шта чинити?

  • Преиспитајте се. У којим областима живота сте поставили превисока очекивања себи и својој деци? Да ли сте можда склони перфекционизму у одржавању реда, чистоће или испуњавања школских/ваншколских активности? Запишите које су то области.
  • Анализирајте. Које су добре, а које лоше стране у постављању нереалних очекивања? Сигурно препознајете колико добијате, а колико губите и ви и деца.
  • Осетите. Бар на тренутак будите дете и сетите се ко је и како вама у детињству наметао одређене захтеве које нисте успевали да испуните. Како се осећате поводом тога? Покушајте на бар два различита начина то да изразите у реалности.
2. Прича о страху и казни

Неки родитељи могу да имају извесне погледе на свет који су спутавајући за дете или да буду до те мере презаштитнички настројени да изазива константу анксиозност код детета. Ако сте неким случајем претрпели од својих родитеља злостављање или занемаривање, врло вероватно ћете несвесно те обрасце пренети на сопствену децу. То све представља кажњавање из угла једног младог бића. Мало дете не разуме разлоге због којих не добија довољно љубави или су његове потребе занемарене. Порука коју му родитељ тада шаље је да оно није добро, да није вредно љубави и труда.

“Увек су ми све бранили… да се не бих повредила, разболела или била покрадена, нападнута… Све мање сам излазила напоље и дружила се. Сматрала сам то нормалним. Сада сам толико несигурна у себе и никада не смем да остајем сама било где.”

За овакве родитеље је “свет једно опасно место”. Толико су у страху и нервози да се та стања константно преливају на дете. Оно потом бива све више уплашено и постепено израста у једну анксиозну особу. Тиме што се родитељ константно плаши неке опасности, болести, сиромаштва или губитка контроле, шаље (најчешће несвесно) поруку детету да је остваривање потреба и жеља болно, страшно или забрањено. На тај начин ускраћује детету игру, истраживање или сопствено изражавање (емоција, ставова, понашања…). Та деца постају рањива, преплашена и имају мањак самопоуздања. Оно на крају крајева поверује да је крхко, беспомоћно или чак неспособно.

Шта чинити?

  • Признајте. Одвојте током дана време само за себе, макар 10 минута, па поразговарајте са собом. Да ли преувеличавате ризик да ће се нешто страшно десити? На листу папира запишите чега се све плашите, а онда будите искрени и обележите шта од тога сте успели да превазиђете зарад своје деце. Видећете, што се више будете бавили тиме, бићете задовољнији собом.
  • Осврните се. Јесте ли склони да умањујете сопствене способности и успехе? Плашите ли се неуспеха? Можда ненамерно то преносите и на своје дете. Било како било, погледајте у назад и закључите одакле то потиче.
Подстрек за даље

Сви врло добро знамо да родитељство никада није било лако. Оно тражи непрекидно преиспитивање и много рада на себи. Дечји узори смо ми, а њихово понашање се обликује свакодневно и сваком интеракцијом са нама, желели то ми или не. Планирали или не. Понекад је од помоћи вратити се мислима у сопствено детињство и увидети како су се родитељи опходили према нама. Када се суочимо са сећањима и емоцијама које она буде, моћи ћемо да наставимо даље и “пробијемо” научену баријеру: да престанемо да се понашамо исто као наши родитељи. То није нимало лако, али зарад изградње односа са дететом, вредно је труда. То се може постићи једино уз свесну одлуку да се мењамо и то не само зарад деце, већ и зарад нас самих и љубави према себи.

Пише: Тамара Костић, психолошкиња

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама