“Нећу тебе, хоћу тату!” (или шта кад дете одбацује једног родитеља)

3 марта, 2022

Бебе и мала деца врло често пролазе кроз фазе у којима имају “омиљеног родитеља”. То се дешава из различитих разлога, а родитељи се питају шта у тим ситуацијама треба да предузму.

Као и иначе у родитељству, оно што је стварно важно је наш став.

Foto: Canva

Родитељ који је у неком тренутку скрајнут треба да зграби ту прилику и искористи је на најбољи начин. Наравно да није лако кад чујете “Нећу маму, тата да ме носи.”, али упамтите:

  1. Деца нас воле и ту нема никакве сумње. Имајте на уму све време да то њихово “иди, мама” није уопште тако лично.
  2. Мала деца живе у тренутку. Зато, кад чујете “Нећу тебе” или чак “Не волим тебе” иако за то нисте дали повод, то заправо значи “Нећу тебе ТРЕНУТНО” или “Не желим да ову активност радим с тобом.” Ова одбијања су привремена и сасвим површна, врло ретко трајна и дубока.
  3. Ако дете може без страха да вас одбије и тражи другог родитеља, то значи да се осећа потпуно сигурно у вашу љубав. Дакле, одбијање схватите на неки начин и као комплимент. То значи да сте детету изградили сигурност у безусловну љубав.

Ако се нађете у позицији “одбијеног родитеља” то је тренутак кад треба да демонстрирате своју способност да се издигнете изнад ситуације, будете зрела одрасла особа, да се не увредите ни најмање и, ако је икако могуће, унесете у ситуацију и дозу хумора, али без сарказма! “Баш си хтео да те тата вечерас спреми за спавање? Он је сад заузет, па сам ти преостала само ја. Знам, баш без везе, али шта да се ради.”

Ако дете у тим тренуцима покаже и бес и љутњу, најбоље је емоције прихватити мирно, наравно, не дозволити детету да удара неког или нешто.

Кад одбијање детета поднесемо стојички, ми им заправо показујемо како изгледа емоционална зрелост и шаљемо деци велики број позитивних порука. Дете ће тиме научити:

Моји родитељи су стабилни и не боје се мојих реакција.

Љутња и разочарање су безбедна осећања које је нормално изразити. 

Моји родитељи имају личне границе и поштују себе. 

Упамтите такође да и улога “омиљеног родитеља” није баш једноставна. Она захтева храброст, свакодневну снагу која је потребна родитељима мале деце. Важно је да поставимо своје границе и да их се држимо, а да дете научимо да их поштује, својом истрајношћу у инсистирањем на њима.

Као и одбијени родитељ, показујемо потпуно разумевање за неслагање нашег детета са тим да ми не можемо да му се у том тренутку посветимо. “Разумем да баш желиш да ја будем с тобом сад. Али сад не могу. Тата ће те ипак окупати вечерас.”

Не показујете сажаљење нити од детета тражите дозволу за то да га не окупате ви, него тата. Не размишљамо како је детету нешто ускраћено јер му се не може испунити жеља да га купа баш онај родитељ који он жели.

Бити “омиљени родитељ” јесте на неки начин ласкаво, али уме да буде и врло исцрпљујуће. Може бити и тешко да искључимо наше осећање задовољства што дете жели баш нас и истрајемо у томе да му не испунимо жељу баш сваки пут. Али зарад свог менталног здравља, родитељ мора да разграничи шта је детету потребно од оног што жели. И, зашто да не, испред дететових жеља ставити и своје потребе.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама