Учећи и радећи са децом, свакодневно се сусрећемо са осмесима који блистају, али и са очима које много тога крију. Нека деца ћуте, нека прерано одрасту, нека се бесно супротстављају или нестрпљиво траже пажњу — а иза сваког од тих облика понашања често стоји једно те исто: дете које је преживело трауму.
Траума није увек нешто велико и драматично. Не мора бити само физичко злостављање или трагичан губитак. Педагог види и препознаје и оне суптилне, дуготрајне, тешко уочљиве облике трауме:
– емоционално занемаривање (недостатак топлине, пажње, разумевања),
– одрастање у хаотичном или насилном окружењу,
– стална критика, понижавање, поређење,
– присиљавање да дете буде „добро“, „мирно“, „без грешке“ – по сваку цену.
Дете не разуме те догађаје рационално. Оно их осећа телом, кожом, срцем. Уписује их у себе као унутрашње законе: „Нисам довољан“, „Љубав се заслужује“, „Свет није безбедан“.
Трауме не нестају са годинама. Оне се преобликују, прелазе у шаблоне понашања, уверења и односа, који често прате особу целог живота. Неке од могућих последица су:
– Тешкоће у емотивним односима
– Ниско самопоуздање и осећај безвредности
– Импулсивност, анксиозност, депресија
– Склоност ка зависностима или самодеструктивним понашањима
– Поремећаји у перцепцији реалности (у тежим случајевима)
Педагог није терапеут, али је једна од првих особа која може да примети да нешто „не штима“. У школи или вртићу, ми видимо:
– дете које не жели да иде кући,
– дете које се не радује ничему,
– дете које умишљено боли стомак пред сваки контролни,
– дете које све нервира или свима угађа.
Не лечимо — али можемо да чујемо, осетимо, подржимо и повежемо дете са стручним тимом. Понекад је довољно једно сигурно, стабилно лице које не осуђује, већ разуме.
Људи нису оно што им се догодило. Они су оно што су из тога успели да направе, уз подршку. Зато никад не смемо потценити моћ једне добре речи, једног слушања без журбе, једног: „Ту сам. Видим те. Вредиш.“
Пише: Милица Пантић, мастер педагог