Заборавили су да ме упозоре да ће се након предугих сати са трудовима моје срце истопити кад први пут видим лице своје бебе.
Џени Студенрот Герсон из Њујорка власница је блога на којем пише о темама које занимају будуће младе и о моди. Али се на њеном блогу у послење време појављују и текстови о њеним искуствима са првим дететом. Док је била трудна, сви су је упозоравали на разне ствари, али јој неке битне ствари нико није нагласио. У овом тексту она пише о томе.
Када сам била трудна, сви живи су ме „упозоравали“ на то шта ме следеће чека. Упозорења су ме чекала гдегод да се појавим, чак су ме и непознати људи упозоравали. „Уживај сада у свом мужу, јер ће ти беба одузети све време кад се роди и ретко ћете имати прилику да останете сами!“, „Купи једноделни купаћи костим за следеће лето – твоје тело никад више неће бити исто“. Или, још горе, савет који сам добила од своје докторке када сам јој рекла да се плашим да више нећу бити секси свом мужу: „Моћи ћеш да смршаш после првог детета, али на то немој да рачунаш после другог. До тад ћеш бити толико уморна да ти то неће бити важно“.
А мој фаворит је: „Спавај сада, док још можеш!“ (као и „Уживај у тишини“, „„Среди нокте, јер нећеш моћи тиме да се бавиш кад се породиш“ и добри стари „Никад нећеш имати времене да се истушираш“).
Али уз сва та упозорења која су ми створила утисак да се крај света приближава, заборавили су да ме упозоре на оно што неизоставно следи.
Заборавили су да ме упозоре да ће се након предугих сати са трудовима моје срце истопити кад први пут видим лице своје бебе. Требало је да ме упозоре на то да сузе радоснице заиста постоје и да се ни оне не могу контролисати. И да могу да крену само због тога што држите своје дете у наручју. Зато треба да носите марамице свуда са собом.
Требало је да ме упозоре не то да ћу свог мужа волети још више кад постане отац мог малог савршеног замотуљка и да се нећу сећати начина на који сам га раније волела. Да ћемо и даље имати свађе и изазове пред собом, али да ћемо смишљати нове начине како да се проводимо заједно, а да и она буде с нама. Да ћемо јој смишљати блесава имена и смејати се до суза. Да ћу га чути док јој мења пелене како прича: „Ја сам тата. Та-та. Прва реч ће ти бити тата“.
Требало је да ме упозоре да ћу ако будем јела здраву храну у нормалним количинама обезбедити својој беби довољно хранљивих материја кроз млеко. Да ме упозоре да у почетку нећу ни помишљати на дијету. Да ћу задрхтати од среће кад ми доктор каже да лепо напредује и да има нормалну килажу за свој узраст. Да нећу бити опседнута својом него њеном килажом. Да ће моје тело само од себе поново да се врати на старо и да ћу да уђем у старе фармерице у року од шест недеља. И да ће ми муж говорити да сам секси – веома често и веома уверљиво.
Требало је да ме упозоре да ћу без обзира на исцрпљеност увек устајати орна јер ме она чека.
Требало је да ме упозоре да ће ми се срце сломити кад прерасте своју прву одећу. Да ћу неким данима само желети да седим поред ње и гледам у њу без обзира на све своје обавезе. Да ће ме излуђивати њен плач, али и да ћу се осећати као супермен кад успем да је умирим.
Требало је да ми кажу да ћу спавати. Можда не сваке вечери и можда не толико сати у низу, али довољно. И да ће она постати мој целодневни посао и најбољи посао који ћу икад имати. Требало је да ме упозоре да ћу ипак успети да средим нокте, али да ћу, док сам на педикиру, другом руком куцкати поруку мужу и писати му да ми недостају.
Требало је да ме упозоре да ће се апсолутно све променити кад постанем мајка, али и да никад више нећу желети да се вратим на старо. Требало је да ми кажу да ће ми живот постати неупоредиво богатији, лепши и испуњенији и да ћу увек кад се сетим старе себе помислити: „Јадна ја. Тада још нисам знала своју бебу“.