Tresibaba (ili o besmislu današnjeg obrazovanja)

2 marta, 2022

„Pa, dobro, kako si opet uspela da dobiješ trojku iz geografije!?“, zavapila sam u očaju, po ko zna koji put. Moja trinaestogodišnja ćerka tresnula je školsku torbu na pod i sa teatralnim pokretom izvadila iz nje pismeni zadatak iz geografije. Predala mi ga je u ruke i rezignirano i ćutke otišla u svoju sobu, vukući torbu po parketu.

Skuvala sam sebi kafu, pronašla naočare skrivene ispod hrpe papira i sela da pogledam još jedan neuspeli pokušaj mog deteta da popravi ocenu. Pismeni zadatak se sastojao od spiska od 25 planina u Srbiji i neme mape u koju su učenici trebali da upišu nazive planina. Papir se crveneo od strelica i precrtanih i dopisanih reči, te nije bilo sumnje da je nastavnica bila u pravu kad joj je zalepila trojku. Moje pametno dete je uspelo da pomeša Sto i Stolove, Dukat je smestila severnije, a Rogoznu južnije nego što je trebala, a Radočelo je skroz omašila.

Ceo prethodni dan provela je gledajući u školski atlas. To znam sigurno jer sam povremeno dolazila sa lupom da zajedno tražimo planine ispisane sitnim crnim slovima po smeđkasto-braon pozadini. Žilindar i Bobiju smo još nekako nabole udruženim snagama, ali kod Jagodnje digle smo ruke i otišle na Gugl Maps. Tamo smo našle sve informaciji ne samo o lokaciji te planine, već i koji je najbrži put do tamo, o vrstama prevoza koji možemo da koristimo, kao i ponudu smeštaja i restorana u neposrednoj blizini.

Moja ćerka je odmah živnula i zainteresovala se. Zujala je i kliktala po ekranu brzinom koju postižu samo uzbuđeni tinejdžeri: “Vidi, ima neki etno-park. Kakva su im ovo imena sa ‘nj’: Krupanj, Tomanj, Boranja… A koliko je to daleko od nas?“ Bilo je teško naterati je da se vrati nemoj karti i da nauči napamet skoro 50 imena planina koje je nastavnica, inače autor udžbenika, stavila na spisak „biće na pismenom“.

Jelin, Mučanj, Hajla ili Paštrik su za mene potpuno apstraktni pojmovi, baš kao i Anamundi, Gonga, Nanga Parbat, ili Elbrus. Znam da su to nazivi planina, ali s obzirom da nikad nisam bila na njima, niti me bilo šta konkretno vezuje ili asocira na njih, te reči mi ne znače ama baš ništa. A mom trinaestogodišnjem, gradskom, detetu znače još i manje.

Zapravo ovaj pismeni zadatak je zahtevao od učenika da zapamte tačan raspored za njih nasumičnih reči i upišu ih u prazan papir. Jedina referentna tačka su obrisi Srbije i sivkaste fleke razbacane po njoj u koje treba upisati reči, po sistemu jedna fleka- jedna reč. Kao pomoć ponuđeno je grupisanje reči, pa tako učenik može da nabuba da su Avala, Kosmaj, Bukulja, Venčac, Rudnik, Vujan i Kotlenik reči koje idu zajedno i onda treba samo da zapamte lokaciju te grupe i njihov raspored unutar te grupe. Takvih grupa ima samo desetak, dakle zadatak je lak za pametne glavice navikle da uče napamet.

Gleda mene moje dete i pita: „A zašto ja ovo treba da naučim?“ Kao svaka dobra majka koja pruža svesrdnu podršku obrazovanju svoga deteta odmah sam izrecitovala dobro uvežban odgovor na ovo često ponavljano pitanje. Objasnila sam značaj geografije kao nauke i naglasila poznavanje geografskih pojmova kao bitan deo opšte kulture. Posebno sam potencirala važnost poznavanja prirodnih lepota svoje domovine, uz slogan iz moje mladosti „upoznaj domivinu da bi je više voleo“. Samo što još himnu nisam zapevala…

Nažalost, ovu govoranciju sam suviše puta ponovila, sa malim varijacijama („Treba znati šta je anizofilija, jer je biologija važna prirodna nauka…“), tako da me je ćerka i dalje gledala nepoverljivo. Kako nisam htela pa potkopavam autoritet nastavnika time što ću izraziti svoje sumnje u svrhu današnjeg obrazovanja, pokušala sam da u panici smislim primere praktične upotrebe ovog znanja.

Objasnila sam joj da ako se ikad odluči da ode na planinarenje na, recimo, planinu Tresibaba, znaće tačno gde se ona nalazi.

Naravno, ako se reši da ode na Tresibabu može i da konsultuje Gugl Maps ili uključi GPS. Mogla bi takođe da pogleda sajtove koji nude detaljne itinerere kao što je onaj Mišelinov i sazna koji je najbolji način da se stigne do te Tresibabe, kao i tačnu razdaljinu koju treba preći u svakoj opciji i vreme koje je za to potrebno. Na internetu može da nađe i informaciju o vremenskim prilikama i najboljim stazama, preporuke iskusnih planinara i savete o tome šta treba poneti ili obući. Takođe može da konsultuje blogove i forume i nađe gomilu ideja o tome šta sve treba obići, videti, probati…

Ali šta ako je solarna oluja dovela do sloma globalnih komunikacionih sistema i internet nije dostupan! Tada će biti vrlo korisno znati gde se tačno nalazi Tresibaba.

Istina, u tom slučaju mogla bi da uzme mapu pa da na njoj pogleda kako da stigne do Tresibabe, ali to je već varanje.

Šta ako se zatekne negde na putu gde internet nije dostupan, a zaboravila je da ponese mapu? Zar joj onda neće biti drago što je školi naučila gde je Tresibaba?

Dobro, može da pita nekog prolaznika da joj pokaže kojim putem da stigne do tamo. Jer kako kaže naš narod: „Mapu čitaj, al’ seljaka pitaj“.

Šta ćemo ako dođe do zombi apokalipse? Nema više interneta, sve mape sveta nestale u haosu, a svi se prolaznici pretvorili u zombije! U tom slučaju će znanje tačne lokacije planine Tresibabe biti od presudnog značaja.

Krivim sebe zbog ćerkine trojke iz geografije. Moraću da počnem da vežbam pred ogledalom odgovore na pitanje: „A zašto ja ovo treba da naučim?“ Nisam bila dovoljno ubedljiva u pokušaju da joj predočim značaj učenja geografskih pojmova napamet.

Šta ako jednog dana zaluta na putu za Tresibabu?

Piše: Tatjana Otković

Izvor: lolamagazin.com

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.


5 komentara na "Tresibaba (ili o besmislu današnjeg obrazovanja)

  1. dragana kaže:

    fenomenalno

  2. Tanja kaže:

    Tresibaba Vam je isto što i babaroga. Ja je dva puta dnevno prelazim. Ne idite tamo bez preke potrebe!

  3. Gricko kaže:

    Jedan je profesor napisao čitav članak o sličnom: deca nisu naučena da odovje bitno od nebitnog. Ja sam pokušavala to kod kuće sa mojom ćerkom, (RADEĆI SA NJOM, PO SUGESTIJAMA NASTAVNOG KADRA ) da ubedim dete da nauči najbitnije; dete se brani i kaže da mora detaljnije i pri tome se gubi u gomili bespotrebnih informacija; nikome se ne da, da se rasplinjuje ….. i eto dvojke-trojke.
    Ja onda mislim da je moje dete nesposobno da nauči za bolju ocenu, nezadovoljna sam i opet se vraćam na početno rečeno: od dece se očekuje da odvoje sami bitno od nebitnog, da to nauče sa razumevanjem, međutim to je onda izvesnom nastavniku šturo znanje za dvojčicu ili trojčicu a bolju ocenu dobiju deca koja pričaju naširoko nabubane lekcije. E ja to zovem LUDA KUĆA a ne škola.

  4. Sanka kaže:

    Neme karte su najveca glupost! Bukvalno je to samo rad na fotografskom pamcenju koje traje do privere znanja. Uopste ne rade na geografskim mapama sto je po meni nezamislivo. Nema karta ne moze da zameni geografsku kartu!

  5. Vesna kaže:

    Nema karta se ne radi da bi zamenila geografsku kartu. Radi se da bi je dopunila. Sve češće čujem da deca uče nepotrebne stvari. Kroz rad se učimo radnim navikama. Informacije koje pamtimo vremenom nestaju iz sećanja ili se povlače u dublje slojeve memorije. Ništa nije nepotrebno ako dete ume da povezuje samo strukturu lekcije i odvaja bitno od nebitnog, tj. ako ga nastavnici nauče. Ne mora svaki nastavnik biti uzor i ideal. Taj koji bude naučiće ga za sve predmete da misli a taj koji ne radi kako treba daće detetu iskustvo za budućnost, kakav ne treba biti. Ne žalite svoje male ljubimce jer ćete ih tako pretvoriti u nesposobne bebe. Oni su pametni i sposobni sa o im treba pružiti podršku i ljubav a ne učiti sa njima.

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama