Тресибаба или о бесмислу данашњег образовања

новембар 5, 2016

ТАТЈАНА ОТКОВИЋ:ТРЕСИБАБА ИЛИ О БЕСМИСЛУ ДАНАШЊЕГ ОБРАЗОВАЊА
„Па, добро, како си опет успела да добијеш тројку из географије!?“, завапила сам у очају, по ко зна који пут. Моја тринаестогодишња ћека треснула је школску торбу на под и са тетралним покретом извадила из ње писмени задатак из географије. Предала ми га је у руке и резигнирано и ћутке отишла у своју собу, вукући торбу по паркету.
Teenage Student Studying Hard --- Image by © Randy Faris/Corbis
Скувала сам себи кафу, пронашла наочаре скривене испод хрпе папира и села да погледам још један неуспели покушај мог детета да поправи оцену. Писмени задатак се састојао од списка од 25 планина у Србији и неме мапе у коју су ученици требали да упишу називе планина. Папир се црвенео од стрелица и прецртаних и дописаних речи, те није било сумње да је наставница била у праву кад јој је залепила тројку. Моје паметно дете је успело да помеша Сто и Столове, Дукат је сместила северније, а Рогозну јужније него што је требала, а Радочело је скроз омашила.
Цео претходни дан провела је гледајући у школски атлас. То знам сигурно јер сам повремено долазила са лупом да заједно тражимо планине исписане ситним црним словима по смедјкасто-браон позадини. Жилиндар и Бобију смо још некако наболе удруженим снагама, али код Јагодње дигле смо руке и отишле на Гоогле Мапс. Тамо смо нашле све информацији не само о локацијии те планине, већ и који је најбржи пут до тамо, о врстама превоза који можемо да користимо, као и понуду смештаја и ресторана у непосредној близини.
Моја ћерка је одмах живнула и заинтересовала се. Зујала је и кликтала по екрану брзином коју постижу само узбудјени тинејџери:“Види, има неки етно парк. Каква су им ово имена са ‘њ’: Крупањ, Томањ, Борања… А колико је то далеко од нас?“ Било је тешко натерати је да се врати немој карти и да научи напамет скоро 50 имена планина које је наставница, иначе аутор уџбеника, ставила на списак „биће на писменом“.
 
Јелин, Мучањ, Хајла или Паштрик су за мене потпуно апстрактни појмови, баш као и Анамунди, Гонга, Нанга Парбат, или Елбрус. Знам да су то називи планина, али с обзиром да никад нисам била на њима, нити ме било шта конкретно везује или асоцира на њих, те речи ми не значе ама баш ништа. А мом тринаестогодишњем, градском, детету значе још и мање.
Заправо овај писмени задатак је захтевао од ученика да запамте тачан рапоред за њих насумичних речи и упишу их у празан папир. Једина референтна тачка су обриси Србије и сивкасте флеке разбацане по њој у које треба уписати речи, по систему једна флека- једна реч. Као помоћ понуђено је груписање речи, па тако ученик може да набуба да су Авала, Космај, Букуља, Венчац, Рудник, Вујан и Котленик речи које иду заједно и онда треба само да запамте локацију те групе и њихов распоред унутар те групе. Таквих група има само десетак, дакле задатак је лак за паметне главице навикле да уче напамет.
Гледа мене моје дете и пита: „А зашто ја ово треба да научим?“ Као свака добра мајка која пружа свесрдну подршку образовању свога детета одмах сам изрецитовала добро увежбан одговор на ово често понављано питање. Објаснила сам значај географије као науке и нагласила познавање географских појмова као битан део опште културе. Посебно сам потенцирала важност познавања природних лепота своје домовине, уз слоган из моје младости „упознај домивину да би је више волео“. Само што још химну нисам запевала…
Нажалост, ову говоранцију сам сувише пута поновила, са малим варијацијама („Треба знати шта је анизофилија, јер је биологија важна природна наука…“), тако да ме је ћерка и даље гледала неповерљиво. Како нисам хтела па поткопавам ауторитет наставника тиме што ћу изразити своје сумње у сврху данашњег образовања, покушала сам да у паници смислим примере практичне употребе овог знања.
Објаснила сам јој да ако се икад одлучи да оде на планинарење на, рецимо, планину Тресибаба, знаће тачно где се она налази.
Наравно, ако се реши да оде на Тресибабу може и да консултује Гоогле Мапс или укључи ГПС. Могла би такође да погледа сајтове који нуде детаљне итинерере као што је онај Мишелинов или Роме 2Рио и сазна који је најбољи начин да се стигне до те Тресибабе, као и тачну раздаљину коју треба прећи у свакој опцији и време које је за то потребно. На интернету може да нађе и информацију о временским приликама и најбољим стазама, препоруке искусних планинара и савете о томе шта треба понети или обући. Такодје може да консултује блогове и форуме и надје гомилу идеја о томе шта све треба обићи, видети, пробати…
 
Али шта ако је соларна олуја довела до слома глобалних комуникационих система и интернет није доступан! Тада ће бити врло корисно знати где се тачно налази Тресибаба.
Истина, у том случају могла би да узме мапу па да на њој погледа како да стигне до Тресибабе, али то је већ варање.
Шта ако се затекне негде на путу где интернет није доступан, а заборавила је да понесе мапу? Зар јој онда неће бити драго што је школи научила где је Тресибаба?
Добро, може да пита неког пролазника да јој покаже којим путем да стигне до тамо. Јер како каже наш народ:„Мапу читај, ал’ сељака питај“.
Шта ћемо ако дође до зомби апокалипсе? Нема више интернета, све мапе света нестале у хаосу, а сви се пролазници претворили у зомбије! У том случају ће знање тачне локације планине Тресибабе бити од пресудног значаја.
Кривим себе због ћеркине тројке из географије. Мораћу да почнем да вежбам пред огледалом одговоре на питање: „А зашто ја ово треба да научим?“ Нисам била довољно убедљива у покушају да јој предочим значај учења географских појмова напамет.
Шта ако једног дана залута на путу за Тресибабу?
 
Извор: lolamagazin.com

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

3 коментара на "Тресибаба или о бесмислу данашњег образовања

  1. Tanja каже:

    Tresibaba Vam je isto što i babaroga. Ja je dva puta dnevno prelazim. Ne idite tamo bez preke potrebe!

  2. Gricko каже:

    Jedan je profesor napisao čitav članak o sličnom: deca nisu naučena da odovje bitno od nebitnog. Ja sam pokušavala to kod kuće sa mojom ćerkom, (RADEĆI SA NJOM, PO SUGESTIJAMA NASTAVNOG KADRA ) da ubedim dete da nauči najbitnije; dete se brani i kaže da mora detaljnije i pri tome se gubi u gomili bespotrebnih informacija; nikome se ne da, da se rasplinjuje ….. i eto dvojke-trojke.
    Ja onda mislim da je moje dete nesposobno da nauči za bolju ocenu, nezadovoljna sam i opet se vraćam na početno rečeno: od dece se očekuje da odvoje sami bitno od nebitnog, da to nauče sa razumevanjem, međutim to je onda izvesnom nastavniku šturo znanje za dvojčicu ili trojčicu a bolju ocenu dobiju deca koja pričaju naširoko nabubane lekcije. E ja to zovem LUDA KUĆA a ne škola.

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама