„Једна древна легенда прича о три мушкарца, који су носили сваки по две вреће. Вреће су им, једна спреда а друга страга, висиле обешене на дрвеној мотки на рамену.
Упитали првог човека што има у врећама. Одговорио је: „Сви моји успеси, сва добра дела мојих пријатеља, све животне радости – у врећи су позади. Скривени од погледа, завршени, не сметају ми много. У врећи спреда имам све лоше и ружне ствари које су ми се догодиле. Ходам, застанем често, вадим их, посматрам, проучавам, мозгам што ћу. Стално сам с њима, стално радим на њима.“ Тај се човек често заустављао, гледао унатраг, мучио над собом и напредовао мало и врло споро. 
И другог су човека упитали исто. Рекао је: „У врећи спреда носим моја добра дела, спознаје о врлинама. Често их гледам, вадим и показујем другима. Врећа на леђима садржи грешке и моје слабости. Понесем их са собом камо год кренем, јер оне су моје и не могу их тек тако одложити на страну. Успоравају ме, понекад су веома тешке.“
Трећи је човјек одговорио: „На предњој врећи написао сам реч „доброта“. Препуна је позитивних мисли, добрих људских дела, свих добрих ствари које сам имао и учинио у животу, мисли о мојој снази. Та ми врећа није тешка. Напротив, попут бродских једара, помаже ми у кретању напред. Врећа на леђима има натпис „лоша сећања“ и празна је, јер само јој одрезао дно. О свему што ми се лоше догодило, о лошим мислима које кадкад о себи имам, о злу које од других чујем, мало размислим и бацим их у ту врећу. Кроз рупу то оде заувек. Ја сам слободан. Ја немам терета који би ме успоравао у ходу.“
Преузето од: Mirjana Spasić