Чудила сам се кад ми је васпитачица у јаслама рекла да се моја „беба“ од две године сама скине за ношу и после обуче. Супруг је био шокиран шта их све „терају да раде“ у том вртићу! Нисмо навикли. Са првенцем смо радили на осамостаљивању, али је пружао отпор према одређеним стварима и радио само оно што је хтео, а није морао, а у то нису спадале рутине које нама, родитељима олакшавају.
Код баке и деке је било још горе. Као да се плаши да нешто не уради како треба. Или жели додатну пажњу? Шта год да је разлог, нормално да је боље да је дете самосталније.
Због тога сам морала да прихватим трикове дивне нам и искусне васпитачице Вање, које сам морала да прибележим:
1. У почетку радити све пола – пола
Казати на пример: “Ти обуј једну ципелу, а онда ћу ти ја обути другу.”. После причати о томе наглашавајући да је успео сам да се обује, али не придајући посебну пажњу похвали.
2. Изазивати га мало
Питати дете да наведе неке ствари које би могло само да уради и онда нека то и покаже. Ако негодује (“Шта ако проспем?”), охрабрити га да настави (“Нема везе, иде ти одлично, свима нам се то понекад деси!”).
Или, на пример, пробати са класичним чикањем: “Ја ћу први да се обујем!”, а онда ће оно пожурити, заборављајући да сте га до сада ви обували.
Искрено, мени се овај фазон чикања уопште не допада, нарочито кад је више од једног детета у кући, и то два дечака, када свако задиркивање пробија мозак, јер они незаустављиво понављају исте реченице „е, ја ћу први“…“не, ја ћу први, ти ћеш други….“ или се поломе тркајући се, али у сваком случају неко плакање и вриска нам не гине! Без обзира на све то – овај систем изазивања и чикања, успева сваки пут. Али, сваки!
3. Време за игру
Е, ово је изгледа поента приче: дете жели пажњу родитеља и захтева је на различите начине. Али ако се свако вече играмо са њим, посвећујући му пажњу и проводећи одређено време са њим у игри, облачење пиџаме неће бити толико важно. Обућиће је сам, без негодовања.
Ово правило успева одлично ако дете није сувише поспано. Пробала – ради.
Бити доследан и не заборавити „закон рутине“
Оног момента када је дете решило да нешто уради само што до јуче није, не треба то радити више уместо њега. Кад се навикне да то чини само, пред њим ће се низати даљи изазови. Али, обазриво, ту ми мајке највише грешимо. Некад нам је лакше или брже да то одрадимо, или једноставно желимо да му помогнемо, јер побогу, за то смо „створене“! А знамо, добро знамо, да му чинимо медвеђу услугу.
С друге стране, рутина код деце није само правило које се повремено може кршити. То за њих представља самопоуздање (овде сам писала о томе) које је важан корак на путу ка самосталности.
Ако имаш неки трик који примењујеш, молим те, остави у коментару испод текста.
Хвала
Извор: mamaidete.blogspot.rs