Mnogi roditelji danas ne uživaju u roditeljstvu, a jedan od izvora nezadovoljstva, konfuzije i neretko krivice – dolazi upravo zbog postavljanja granica. Većina je najviše zabrinuta zbog toga što primećuje da ni deca nisu srećna. Obično je to zato što su i roditelji i deca zbunjeni zbog granica.
Reč je o roditeljima koji nikada neće morati da brinu o tome da su preterano strogi. U pitanju su čitave generacije koje slede roditeljski pristup Magde Gerber i njene preporuke da bebe treba poštovati kao celovite ljude, te da treba verovati njihovom suštinski motivisanom razvoju i podsticati samostalnu slobodnu igru.
Čini se da su za „ovaj tip roditelja“ poverenje, empatija i bezuslovna ljubav prirodni. Granice? Pa, ne baš toliko.
Može nam biti lako da postanemo toliko fokusirani na davanje poverenja i slobode našoj deci da previdimo njihovu još važniju potrebu da se osećaju sigurno ukorenjeni. Previše slobode zapravo čini da se naša deca osećaju suprotno od slobode i često svoju nelagodnost izražavaju ponašanjem kao što je pomeranje granica.
Da bi iskusila istinsku slobodu i sreću, deci su potrebne blage vođe koje su jasne u pogledu kućnih pravila i očekivanja. Potrebna im je zdrava ravnoteža između slobode i granica. Neki od najčešćih razloga zbog kojih se mnogi od nas bore da pronađu ovu ravnotežu su sledeći:
Radije ne bismo uznemirili našu decu (ko ne bi?)
Nelagodnost zbog jakih emocija naše dece je razlog broj jedan razlog zašto se roditelji bore da obezbede jasne granice i može dovesti do toga da sumnjamo u svaku odluku koju bismo mogli da donesemo:
Hmmm, valjda bih ipak mogao da nosim svog petogodišnjaka niz ulicu, iako me bole leđa.
Zašto mu jednostavno ne vratiš plavu šolju? Pa šta ako je vrisnuo: „Ne, želim zeleno!“ a onda se ponovo predomislio? Naravno, nerviram se, ali lakše je da mu još jednom ugodim.
Pošto mi se zaista nikud ne žuri, mogao bih da sačekam još petnaest minuta da ona odluči da je spremna da sedne u svoje sedište.
Otpor naše dece prilagođen uzrastu i intenzivne emocionalne reakcije na naše granice mogu učiniti da se osećamo krivo i zabrinuto. Iscrpljuju nas i činjenica je, mogu da nam pokvare dan. Da bi postavljanje ograničenja radilo i da bi roditelji uživali u godinama mališana, od suštinskog je značaja da se opuste sa ovom osnovnom dinamikom:
Pouzdano uspostavljamo granicu. Naše dete izražava nezadovoljstvo (koje može uključivati frustraciju, razočarenje, tugu, bes). Ostajemo usidreni tokom ove oluje, strpljivo prihvatajući i priznajući nezadovoljstvo našeg deteta.
Deca često pomeraju naše granice, jer intuitivno znaju da im je potrebna sigurnost naših smirenih, samouverenih odgovora, kao i da oslobode neprijatna osećanja koja tinjaju u njima. Naše prihvatanje ovih osećanja jedan je od najdubljih načina na koje možemo da izrazimo svoju ljubav. Kada se vežba, postaje malo lakše.
Zbunjujući saveti
Roditelji se neretko sreću sa ne baš tako jasnim, već čak i obeshrabrujućim i zbunjujućim savetima:
Postavite ograničenja sa svojom decom samo iz bezbednosnih razloga
Ovo je formula za nesigurnu decu i očajne roditelje. Šta je sa emocionalnom sigurnošću i duševnim mirom – olakšanjem saznanja da se od nas ne očekuje da ćemo sve uraditi kada imamo samo 2 godine? I da li to znači da roditelji nemaju prava na svoje lične granice i brigu o sebi?
Ne postavljajte granice koje bi vašoj deci mogle izgledati kao kazna
Ovo bi nas moglo naterati da se preispitujemo po ceo dan, jer „gađa“ pravo na naše sumnje i strahove da ćemo uznemiriti decu. Kao roditelji s poštovanjem koji su hrabro posvećeni nekažnjenoj disciplini, moramo sebi da dozvolimo da donosimo odluke koje smatramo najboljima za nas i našu decu.
Da, u redu je reći: „Nećemo moći da krenemo u park dok mi ne pomogneš da izaberem ove igračke“, ili „Molim te, dođi da opereš zube sada, pa ćemo imati vremena za dodatnu knjigu“, ili „Vidim da želiš da se igraš sa presavijenim vešom, ali ja ne želim da se rasklopi na podu, pa ću da podignem ovu korpu. Evo prazne korpe koju možeš koristiti.“
Ako kasnije odlučimo da je odluka koju smo doneli nepravedna ili nepotrebna, uvek se možemo izviniti i promeniti mišljenje. Ali da bismo podstakli osećaj sigurnosti za našu decu, ove odluke moramo donositi ne oklevajući. Da bismo bili nežni lideri sa samopouzdanom decom, prvo moramo da verujemo sebi.
Kada deca pomeraju granice, nasmejte ih
Previše je za očekivati da možemo da prihvatimo nerviranje (ili neko intenzivnije osećanje) koje osećamo kad deca pomeraju naše granice i da ga pritom pretvorimo u smeh i igru. Ipak, to je upravo ono što neki blagi stručnjaci za roditeljstvo savetuju da prvo pokušamo, čak i kao odgovor na agresivno ponašanje naše dece poput udaranja i ujeda.
Nije korisno ni za nas ni za našu decu da se pretvaramo da se osećamo blesavo i veselo kada smo zapravo iznervirani ili ljuti. Zar ne bi trebalo da pokažemo autentičnost? I zar ovo ne uči decu da njihova negativna osećanja nisu u redu? Treba li da se smeju kada su ljuti?
Šta ako nas ponašanje naše dece naljuti ili razbesni? Da li je ovo zdravo vreme za grubo držanje, golicanje, duvanje maline našoj deci? Pa, ne baš.
Ironično, ovo su stručnjaci koji se takođe navodno zalažu da se deci omogući da izraze svoja snažna osećanja. Međutim, umesto da pomognu u normalizaciji ovog izazovnog iskustva za roditelje, njihov savet u suštini glasi: „Pustite svoju decu da plaču samo u krajnjem slučaju, pevajte pesmu i prvo zaplešite i nasmejte ih ako možete.”
Plašimo se da bi naše granice mogle slomiti slobodan duh našeg deteta
Zaista, ovo funkcioniše upravo obrnuto. Kada roditelji naprave promene i postave granice, transformacija u ponašanju i držanju njihove dece je dramatična. Nekada privržena i zahtevna deca odjednom mogu da prestanu da pokušavaju da kontrolišu svaku situaciju sa roditeljima ili vršnjacima. Oni su u stanju da se fokusiraju na igru, druže se sa svojim vršnjacima, učestvuju u vremenu za užinu, opuste se dovoljno da se smeju i izraze radost. Ovo je sloboda.
