U formiranju nove vlade, kako je najavio aktuelni predsednik Srbije Aleksandar Vučić, posebna pažnja biće posvećena izboru osobe koja će voditi obrazovni sektor.
Tri su stvari koje bi novi ministar prosvete trebalo da uradi istog dana kada bude izabrana nova vlada, tvrdi doktor političkih nauka Vladimir Pavićević u svom autorskom tekstu za Politiku.
Prvo je da odmah ode u školu „Vladislav Ribnikar”, da se pokloni žrtvama majske tragedije iz prošle godine, da pokrene razgovore sa roditeljima i nastavnicima i da preuzme inicijativu u procesu koji treba da vodi rešenju budućnosti škole koje će biti opšte prihvaćeno. Ne sme da bude dileme da je ovo prvi među prvim koracima novog ministra.
Takav pristup novog vođstva u prosveti očekuje cela Srbija. Njime bi se pokazalo da se tragediji u školi i posledicama tragedije pristupa na odgovoran i primeren način. Porodice dece koja su nastradala treba da osete iskreno saosećanje i kontinuiranu podršku države. Proces dijaloga o budućnosti škole treba da vodi uverenju da se događaj poput onog majskog u „Ribnikaru”, u Srbiji nikad više ne sme i neće dogoditi.
Drugo je javni poziv svim pojedincima i grupama koje su zainteresovane za obrazovne politike na najširi mogući dijalog u društvu o reformi srpske prosvete. Razgovori o reformi su neophodni u svim segmentima našeg sistema obrazovanja, a posebno u onom u kojem danas imamo manja postignuća nego u drugim obrazovnim segmentima, a to je srednjoškolsko obrazovanje. Nijedan deo celokupnog sistema obrazovanja ne sme ni u jednom trenutku biti u zapećku.
Zvezda je porodica
Dijalog o prosvetnoj reformi je važan kako bi se evidentirale ideje i refleksije o svim idejama o kojima se razmišlja danas u Srbiji. Nametanje unapred osmišljenog modela koji bi išao ka transformaciji obrazovnog sistema je po sebi put koji ima manje šansi za uspeh. Puno uvođenje principa inkluzivnosti, koji bi značio učešće u dijalogu svih zainteresovanih aktera, već u početnoj fazi osmišljavanja reforme obezbedilo bi snažniji temelj za primenu reformskih predloga koji bi trebalo da budu sprovedeni u naredne četiri godine.
Ovako osmišljeni dijalog o obrazovanju imao bi dobre efekte i po druge procese u društvu. Njime bi se veoma doprinelo smanjivanju tenzija u zajednici, pa i premošćavanju i onih naših najdubljih podela. Ukoliko bismo modelom dijaloga o reformi u prosveti makar malo preusmerili fokus građana sa načina i razmišljanja koji nas čine veoma podeljenim društvom ka vrednostima i idejama koje nas čine povezanijim, već to bi bilo dovoljno da krenemo u takav poduhvat.
Treće je najava o značajnom povećanju ulaganja u školstvo. Pod ulaganjima se jednim delom treba smatrati povećanje plata ljudima koji su zaposleni u školstvu. Ono se po prirodi stvari dovodi u vezu za popravljanjem životnog standarda onih građana koji su angažovani u obrazovnom sistemu. Nema dileme da je ova mera dobra.
Postoje i ona ulaganja koja se tiču dodatnih podsticaja za snaženje naučnoistraživačkih potencijala Srbije. Dobar primer ovakve prakse je formiranje Instituta za veštačku inteligenciju 2021. godine, koji je za kratko vreme proradio, privukao pažnju istraživača iz Srbije i iz sveta i čijim se radom Srbija kandiduje da postane jedan od centara izvrsnosti u naučnim istraživanja u polju veštačke inteligencije.
Drugi zanimljiv i dobar primer je uspostavljanje BIO 4 kampusa u kojem će biti smešteno sedam fakulteta i devet instituta. Reč je o fakultetima i institutima specifičnog naučnog usmerenja, koji udružujući svoja znanja i svoje snage pripremaju tlo za iskorake u svojim naučnim oblastima. I obrazovanje i nauka traže ulaganja i momenat je da značajnih ulaganja bude mnogo više.
Ključ za Beograd
Jasno je da i prosveta i nauka traže i zaslužuju ulaganja. Ona su posebno opravdana ukoliko nama kao društvu obezbeđuju napredovanje i kompetitivnost u pogledu uslova i kvaliteta života u odnosu na druga društva. I ukoliko pojedince koji se školuju u našoj državi čine pripremljenijim za razvoj svoje profesionalne karijere.
Ulaganja u prosvetu i nauku su uvek u vezi i sa sistemom ideja i vrednosti kojima se načelno teži u jednom društvu. To bi trebalo da bude sistem koji kao jedan od svojih stubova ima etiku i jačanje demokratskih načela. Naša šira društvena i politička zajednica bi imala posebne koristi kada bismo investiranje u prosvetu i nauku omeđili i širim, ali jasno orijentisanim sistemom ka daljem snaženju demokratije u Srbiji.
Ovo su tri tačke koje bi u najavi prosvetne reforme bilo dobro da čujemo od nosilaca ovih procesa u prvom danu po preuzimanju resora. Sve tri tačke su takve da bi bile veoma zapažene u javnosti i što je važnije – one bi nagovestile da prosveta zaista postaje prioritet u delanju vlade kao jedne od najmoćnijih političkih institucija u državi.
Takvom početnom postavkom obezbedile bi se izuzetno pozitivne reakcije akademske zajednice u celosti, što bi stvorilo novu energiju i volju da se reformama posvetimo svi zajedno, dakle potpuno i bez bilo kakvih vanobrazovnih ili vannaučnih kalkulacija.
Najvažnije u celoj slici je da kredibilno definisana prosvetna reforma kasnije zaživi i da nakon četiri godine, koje čine puni mandat jedne vlade, možemo da imamo prvo veliko prolazno vreme u smislu ostvarivanja značajnih i vidljivih rezultata.
Ko god bi pomislio da reformski procesi u ovoj oblasti mogu brže, taj je, aristotelovski rečeno, ili genije koji zna i može što niko drugi ne ume, ili vrag sa kojim ne treba imati bilo kakva posla. Ako bismo zamislili da baš ovih dana otkrijemo i takvog genijalca, moj predlog bi bio da i u tom slučaju pripremimo kakva uzda jer je u procesu koji u ovom tekstu opisujemo reformsko kretanje važno isto onoliko koliko i cilj koji reformama želimo da ostvarimo.