Да ли сте у претходне две године били у ситуацији да неку своју истину објасните неистомишљенику? Сигурно да јесте. Није важно која је тема била у питању. Небитно је да ли је то студентска побуна, школски програм, откуп млека, историјска дешавања од средњег века до данас, саобраћајни прописи, политика запошљавања… и доживели сте фијаско. Дијалог је укинут, аргументована полемика протерана, подељени смо у два непомирљива табора и остављени да се бранимо како знамо и умемо. Или да бирамо живот у мехуру верујући како отпад неће стићи до наших врата. Преплављени смо вестима, страховима, најавама предстојеће катастрофе, окружени намрштеним физиономијама, тражимо смисао, цедимо наду из наговештаја, последњим снагама се надамо да ће сванути дан када ће неким чудом све ово нестати и живот потећи нормалним током. Или размишљамо како побећи, оставити све, признати пораз, спасти себе кад већ ништа није у нашој моћи.
Већ данима ми у глави брује речи једне маме која не може да се помири са казном за прекршај који је њено дете направило, па каже: „Ја сам га увек учила да ономе ко га удари, врати дупло. Зато што не волим неправду.“ Она не верује да ће било шта друго помоћи, ни један школски механизам.
Правду узима у своје руке, верује само себи, њено дете је унапред аболирано јер она зна да „оно никад не би прво“, оно је изазвано, другима се гледа кроз прсте, оно је васпитано да увек говори истину. И због свега тога треба да врати дупло. Само тако је правда задовољена. Истина друге стране је прецртана. Лична кривица не постоји.
Ова мама није зла. Не треба је осуђивати. Она своје дете учи поштењу, жели частан и искрен однос, али не верује никоме ван граница свог света. Она је продукт стварности која индукује насиље. Њено неповерење је резултат страха после свих трагедија које су се десиле. Она зна да у школи не функционише све онако како треба, да су средства често ограничена или се селективно спроводе. Осећа немоћ и жели да заштити своје дете на једини начин који јој је преостао: брани се одмах, врати дупло. Она то види као једини начин да се сачува достојанство. Систем јој је оставио само ту могућност. Сама је са својом истином. И нема снаге, а ни воље да се правда.
Преко тридесет година радим у школи и сада први пут разумем ову мајку иако јој у разговору нисам, наравно, дала за право. Бранила сам институцију школе, сарадњу, дијалог, покушала да објасним важност сагледавања личне одговорности у сукобу и санкција које свака од страна мора да осети. Али је разумем, онако људски. Зато што је и она жртва.
Наш систем не постоји. Ни у једном сегменту. Од институција су нам остале само зграде и натписи на њима. Имамо и законе који су добри. Ту су и прописи, интерна акта о поступању у разним ситуацијама, сва сила заштитника разних права, владине и невладине организације. И све то само на папиру. Када загазимо у стварност, нема ничега, или има, али се то прилагођава тренутним потребама владајуће гарнитуре, или подлеже тумачењу јачег. Или се ћути и жмури. Јер је истина непријатна.
Људи то виде. Живе са тим. Свакога дана, у сваком сегменту, наилазе на ишчашене појаве и они знају да је нешто погрешно. Позивају се на закон, искуство, знање, упоређују се са другим народима, али на крају морају на колосек који је трасиран. А он је двокрак. Или вишекрак. И намерно се таквим оставља. Јер само у таквим околностима је могуће држати цео народ у стању непрекидне свађе и раздражености, ловити у мутном, чинити насиље над истином, сугерисати да је за кризу увек крива она друга страна.
Када закон постане релативан и растегљив као ластиш на изношеном вешу, па га намиче свако како му одговара, када част зависи од стране којој припадаш, када се замагли свака стручност зарад интереса и куповине поверења, када се усудиш на критику, па добијеш по егзистенцији, када ти од националне историје праве баладу за лаковерне и сликовницу за производњу мржње… тада добијеш маму која враћа дупло да би сачувала интегритет.
Једнога дана, када се створе околности да оздравимо, ми морамо проћи колективни ресет. Нешто као низ обавезних семинара, са озбиљном провером усвојености стечених знања. Народ мора изнова научити шта је то закон, ко се за шта пита, како функционише државна и свака друга управа, ко је коме одговоран. За све институције. Од комуналне службе, до државног апарата. Народ се мора образовати у читању и поштовању прописа. Обавезати на уважавање струке. Потписати да неће паковати кекс и кафу кад крене на шалтер. Разумети да је истина збир чињеница, а не тумачење. Схватити да је сваки појединац једнако вредан. Знати да је реакција на лаж друштвена обавеза, а критика замајац ка бољем решењу.
Само тако ћемо доћи до схватања да демократија није место где је све дозвољено ако си довољно способан и моћан па имаш своје читаче истине и закона. Лично право досеже до границе туђег. Не сме се угрожавати, чепати, нагризати, ударати, кидати.
Само тако ће нестати ровови које су ископали тумачи стварности. Јер истина је једна. Нестаће поделе. Јер сви имамо исти циљ. Имамо живот, децу, себе. Нема веће драгоцености. Зашто бисмо је траћили на бесмислене сукобе и расправе? Закон је јасан. Само треба имати сопствене очи и нешто знања. Истина није чин храбрости, већ доказ достојанства и части. Морамо се вратити на то.
Аутор: Биљана Васић, проф. српског језика и књижевности