Са својих двоје мале деце често сам морала да идем у куповину. Било је или то или да муж кад крене с посла дође још најмање пола сата касније, јер се задржи у куповини. А то није била опција, било ми је потребно да дође кући што пре и преузме „палицу“.
Маме знају како изгледа куповина с децом. Најбоље је, разуме се, ићи са списком. Али кад да стигнем списак да направим? И какве су шансе да нећу нешто заборавити? Не, не. Мој списак је шетња продавницом и гледање у рафове док је мало дете у колицима, а „велико“, као камелеон, другим оком посматрам шта ради и пазим да не обори неку полицу.
Једном приликом ме је тако, то велико дете од три године баш много запиткивало и заустављало у куповини. Била је ненаспавана и нервозна јер смо у куповину изашле баш пред време за спавање. Трудила сам се да такве излете избегавам, али дешавало се да у последњи час схватим да немам ни резанце за супу ни гриз да направим кнедле.
Запиткујући тако за сваки слаткиш појединачно да ли га може добити, кенкава и нервозна, била је све време на ивици хистерије. Нисам ни приметила да је све време ту негде, у мојој близини, господин који је посматрао како се борим. У једном тренутку чула сам познат глас. Тај господин заправо је био један наш радијски водитељ са Студија Б, који ми се обратио са реченицом: „Како сте ви дивна мајка.“
Тај тренутак нећу никад заборавити. У први мах сам осетила понос и задовољство, а онда сам се сетила свих оних ситуација у којима нисам била тако стрпљива и разумна, у којима бих се понела као веће дете од моје трогодишњакиње. То се, обично, дешавало код куће. Кад изгубим контролу над собом. Викала бих, била љута, претила, кажњавала.
Помислила сам да му кажем: „О, хвала вам. Али треба да ме чујете код куће.“
Али нисам. Само сам се осмехнула.
На путу до куће била замишљена. Самокритична каква јесам, почела сам да се присећам свих ситуација у којима ме је стрпљење издало и коначно схватила да сам сам обична мама. Она која је, као и деца, ненаспавана, са хормонима који дивљају и осећајем да је изгубила везу са самом собом.
Заиста, истина је да, понекад, умем да се понашам као трогодишњак који има тантрум. Вичем на децу која неће да ме послушају ни после 20 молби. Вичем много више него што бих волела, а све у покушају да успоставим некакву контролу.
А онда ме је комплимент овог господина подстакао да испробам један мали трик да бих била стрпљива мама и код куће, а не само у јавности. И могу вам рећи да делује.
Тајна је у томе да, ма колико ми то не желимо да признамо, заправо постајемо бољи родитељи кад знамо да нас неко посматра. Зато, кад сам код куће, покушавам што чешће да се претварам као да ме неко посматра док се бавим децом у критичним ситуацијама.
Не желим да стављам фасаду кад излазим напоље и постанем нежна и разумна мама, која се претвара у бабарогу кад је код куће. Желим да будем пуна љубави, разумевања и нежности независно од тога где се налазим.
Наравно да не могу бити савршена. Али могу да покушам да будем боља.
Хоћу да будем иста мама кад смо код лекара у чекаоници, код пријатеља у посети или код куће.
Желим да користим смирен тон, да разговарам и будем стрпљива, желим да ме деца послушају зато што тако треба, а не из страха.
Желим да им приђем, чучнем, погледам у очи и кажем шта желим да ураде, уместо да вичем из друге собе.
Све је ово много лакше кад смо у јавности и кад неко гледа. А стварност заборављамо. То је да неко увек гледа. Неко много важнији од пролазника у маркету. Наша деца.
Ми смо им узори. Од нас уче да решавају конфликте и тешке ситуације, да се суоче са стресом. Ако мама виче кад је љута, онда тако треба, зар не?
Јер, они гледају како ми реагујемо, виде наше слабости и снаге. Траже путоказе од нас, да им кажу како треба да се понашају у различитим ситуацијама. А шта желимо да виде?
Па, вероватно како се бирају речи како не бисмо повредили друге људе у свом бесу.
Вероватно да науче како да користе речи да би решили проблем, уместо викања и захтева.
Сигурно бисмо волели да виде како се стрпљење учи – дубоким удахом пре него што одреагујемо.
Овај принцип у ком сам себи освестила осећај да ме неко увек гледа држи ме увек у приправности, али не на начин да сам параноична или стегнута, већ да се трудим да будем боља мама.
На крају, па зар нам најважније судије од свих нису управо наша деца? То како нас они виде важније је него шта било ко други мисли. Важније од мишљења пролазника, касирке у маркету или друге маме у парку.