Sa svojih dvoje male dece često sam morala da idem u kupovinu. Bilo je ili to ili da muž kad krene s posla dođe još najmanje pola sata kasnije, jer se zadrži u kupovini. A to nije bila opcija, bilo mi je potrebno da dođe kući što pre i preuzme „palicu“.
Mame znaju kako izgleda kupovina s decom. Najbolje je, razume se, ići sa spiskom. Ali kad da stignem spisak da napravim? I kakve su šanse da neću nešto zaboraviti? Ne, ne. Moj spisak je šetnja prodavnicom i gledanje u rafove dok je malo dete u kolicima, a „veliko“, kao kameleon, drugim okom posmatram šta radi i pazim da ne obori neku policu.
Jednom prilikom me je tako, to veliko dete od tri godine baš mnogo zapitkivalo i zaustavljalo u kupovini. Bila je nenaspavana i nervozna jer smo u kupovinu izašle baš pred vreme za spavanje. Trudila sam se da takve izlete izbegavam, ali dešavalo se da u poslednji čas shvatim da nemam ni rezance za supu ni griz da napravim knedle.
Zapitkujući tako za svaki slatkiš pojedinačno da li ga može dobiti, kenkava i nervozna, bila je sve vreme na ivici histerije. Nisam ni primetila da je sve vreme tu negde, u mojoj blizini, gospodin koji je posmatrao kako se borim. U jednom trenutku čula sam poznat glas. Taj gospodin zapravo je bio jedan naš radijski voditelj sa Studija B, koji mi se obratio sa rečenicom: „Kako ste vi divna majka.“
Taj trenutak neću nikad zaboraviti. U prvi mah sam osetila ponos i zadovoljstvo, a onda sam se setila svih onih situacija u kojima nisam bila tako strpljiva i razumna, u kojima bih se ponela kao veće dete od moje trogodišnjakinje. To se, obično, dešavalo kod kuće. Kad izgubim kontrolu nad sobom. Vikala bih, bila ljuta, pretila, kažnjavala.
Pomislila sam da mu kažem: „O, hvala vam. Ali treba da me čujete kod kuće.“
Ali nisam. Samo sam se osmehnula.
Na putu do kuće bila zamišljena. Samokritična kakva jesam, počela sam da se prisećam svih situacija u kojima me je strpljenje izdalo i konačno shvatila da sam sam obična mama. Ona koja je, kao i deca, nenaspavana, sa hormonima koji divljaju i osećajem da je izgubila vezu sa samom sobom.
Zaista, istina je da, ponekad, umem da se ponašam kao trogodišnjak koji ima tantrum. Vičem na decu koja neće da me poslušaju ni posle 20 molbi. Vičem mnogo više nego što bih volela, a sve u pokušaju da uspostavim nekakvu kontrolu.
A onda me je kompliment ovog gospodina podstakao da isprobam jedan mali trik da bih bila strpljiva mama i kod kuće, a ne samo u javnosti. I mogu vam reći da deluje.
Tajna je u tome da, ma koliko mi to ne želimo da priznamo, zapravo postajemo bolji roditelji kad znamo da nas neko posmatra. Zato, kad sam kod kuće, pokušavam što češće da se pretvaram kao da me neko posmatra dok se bavim decom u kritičnim situacijama.
Ne želim da stavljam fasadu kad izlazim napolje i postanem nežna i razumna mama, koja se pretvara u babarogu kad je kod kuće. Želim da budem puna ljubavi, razumevanja i nežnosti nezavisno od toga gde se nalazim.
Naravno da ne mogu biti savršena. Ali mogu da pokušam da budem bolja.
Hoću da budem ista mama kad smo kod lekara u čekaonici, kod prijatelja u poseti ili kod kuće.
Želim da koristim smiren ton, da razgovaram i budem strpljiva, želim da me deca poslušaju zato što tako treba, a ne iz straha.
Želim da im priđem, čučnem, pogledam u oči i kažem šta želim da urade, umesto da vičem iz druge sobe.
Sve je ovo mnogo lakše kad smo u javnosti i kad neko gleda. A stvarnost zaboravljamo. To je da neko uvek gleda. Neko mnogo važniji od prolaznika u marketu. Naša deca.
Mi smo im uzori. Od nas uče da rešavaju konflikte i teške situacije, da se suoče sa stresom. Ako mama viče kad je ljuta, onda tako treba, zar ne?
Jer, oni gledaju kako mi reagujemo, vide naše slabosti i snage. Traže putokaze od nas, da im kažu kako treba da se ponašaju u različitim situacijama. A šta želimo da vide?
Pa, verovatno kako se biraju reči kako ne bismo povredili druge ljude u svom besu.
Verovatno da nauče kako da koriste reči da bi rešili problem, umesto vikanja i zahteva.
Sigurno bismo voleli da vide kako se strpljenje uči – dubokim udahom pre nego što odreagujemo.
Ovaj princip u kom sam sebi osvestila osećaj da me neko uvek gleda drži me uvek u pripravnosti, ali ne na način da sam paranoična ili stegnuta, već da se trudim da budem bolja mama.
Na kraju, pa zar nam najvažnije sudije od svih nisu upravo naša deca? To kako nas oni vide važnije je nego šta bilo ko drugi misli. Važnije od mišljenja prolaznika, kasirke u marketu ili druge mame u parku.