Vaspitaciča sam. Kod mene u grupu išao je dečak iz Zvečanske. Na dan njegovog rođendana, sa decom i koleginicama, organizovali smo mu proslavu u vrtiću. Jedna koleginica je svirala na klaviru, a deca iz celog vrtića pevala su mu “Danas nam je divan dan”. On je bio toliko uzbuđen i zbunjen da me je sve vreme stiskao rukama oko vrata i nogama oko struka, a obraz je zalepio uz moj da ne bi gledao u decu. Imao je osmeh od uva do uva. Ne znam kako sam preživela…
A onda, na moje pitanje “šta želiš da ti kupim za rođendan” (iako to inače nije praksa da vaspitači rade, ali ovo je ipak malo drugačija priča) on je odgovorio – žvaku. Ne dve, ne šest… jednu jedinu žvaku! Samo su mi kroz glavu prošle slike dece koja lome svoje igračke od par hiljada dinara. I ne žele ih jer su stare. E tad nisam izdržala više, i plakala sam kao nikad u životu.
Autor: Ana Sarić
kad bi samo sva deca znala da citaju ,,,
roditelji treba da citaju
I jaste tužno, i ja bih plakala!
Drage vaspitačice hvala vam što imate i oko i srce i dušu za posao koji obavljate. Malo ljubavi je veće od lopte, bicikle, tableta, ajfona. Srce ne može da se kupi, ali može da se deli. Vi to umete hvala vam!
ja sam vaspitačica i često plačem,jače je od nas
Rasplakah se i ja.