Тужна прича васпитачице

септембар 28, 2014

Васпитацича сам. Код мене у групу ишао је дечак из Звечанске. На дан његовог рођендана, са децом и колегиницама, организовали смо му прославу у вртићу. Једна колегиница је свирала на клавиру, а деца из целог вртића певала “данас нам је диван дан” …он је био толико узбуђен и збуњен да ме је све време стискао рукама око врата и emocногама око струка а образ је залепио уз мој да не би гледао у децу. Имао је осмех од ува до ува. Не знам како сам преживела….А онда, на моје питање “шта желиш да ти купим за рођендан” (иако то иначе није пракса да васпитачи раде, ово је ипак мало дугачија прича) он је одговорио “жваку”!! Не две , не шест….једну једину жваку! Само су ми кроз главу прошле слике деце која ломе своје играчке од пар хиљада динара….и не желе их јер су старе….е тад нисам издржала више, и плакала сам као никад у животу.

Аутор: Ана Сарић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


5 коментара на "Тужна прича васпитачице

  1. Ipak vaspitacica :) каже:

    kad bi samo sva deca znala da citaju ,,,

    1. Анонимни каже:

      roditelji treba da citaju

  2. Вера каже:

    И јасте тужно, и ја бих плакала!

  3. Svetlana каже:

    Drage vaspitačice hvala vam što imate i oko i srce i dušu za posao koji obavljate. Malo ljubavi je veće od lopte, bicikle, tableta, ajfona. Srce ne može da se kupi, ali može da se deli. Vi to umete hvala vam!

  4. zorka каже:

    ja sam vaspitačica i često plačem,jače je od nas

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама