Васпитацича сам. Код мене у групу ишао је дечак из Звечанске. На дан његовог рођендана, са децом и колегиницама, организовали смо му прославу у вртићу. Једна колегиница је свирала на клавиру, а деца из целог вртића певала су му „Данас нам је диван дан“. Он је био толико узбуђен и збуњен да ме је све време стискао рукама око врата и ногама око струка, а образ је залепио уз мој да не би гледао у децу. Имао је осмех од ува до ува. Не знам како сам преживела…
А онда, на моје питање „шта желиш да ти купим за рођендан“ (иако то иначе није пракса да васпитачи раде, али ово је ипак мало другачија прича) он је одговорио – жваку. Не две, не шест… једну једину жваку! Само су ми кроз главу прошле слике деце која ломе своје играчке од пар хиљада динара. И не желе их јер су старе. Е тад нисам издржала више, и плакала сам као никад у животу.
Аутор: Ана Сарић