Sećate li se kad smo bili klinci, pa su nam roditelji i nastavnici govorili da upišemo engleski ili da učimo programiranje jer je to budućnost? Danas, dok gledam svoju decu kako sede za radnim stolom i rade domaće zadatke, pitam se – šta im savetovati? Svet se toliko brzo menja da, ono što oni uče danas, već postaje prevaziđeno znanje sutra. Da li ih i dalje upormo pripremamo za svet koji više neće postojati kad oni budu tražili posao?
Brzina promena koja nas ostavlja u prošlosti
Tehnologija se danas menja brzinom koja je nezamisliva. Ono što je bilo revolucionarno pre pet godina, danas je zastarelo. A naš obrazovni sistem? Pa, on se i dalje oslanja na principe iz 19. veka. Deca u osnovnoj školi danas uče da pamte datume i formule, dok će za desetak godina kad završe fakultet možda raditi poslove koji danas uopšte ne postoje.
U Srbiji je situacija još zanimljivija. Naši osnovci i srednjoškolci se pripremaju za zanimanja kao što je „finansijski analitičar“, zanimanje koje ima velike šanse da bude automatizovano, ili ”tehničar informacionih tehnologija“, smer koji izuzetno teško može da prati promene na tržištu jer su one neverovatno brze. Ko će im reći da će do 2035. godine veliki broj tih poslova biti zamenjena algoritmima?
Šta se dešava u srpskim školama?
Ako zavirite u srpske škole, videćete kompjutere koji rade na operativnom sistemu Windows XP (ako uopšte rade), dok deca kod kuće koriste telefone snažnije od računara koje je koristila NASA kad su slali ljude na Mesec. Paradoks, zar ne?
Nastavnici informatike još uvek predaju Pascal i Basic, programske jezike koji su bili popularni kad su njihovi roditelji bili mladi. U isto vreme, svet prelazi na veštačku inteligenciju, blockchain, kvantno računarstvo… Da ne spominjem koliko naših škola još uvek nema pristojnu internet konekciju.
Ali problem nije samo u tehnologiji. Naš obrazovni sistem je osmišljen da pravi poslušne radnike za fabrički rad. Sedenje u redovima, učenje napamet, striktno poštovanje rasporeda – sve to priprema decu za svet koji polako nestaje.
Poslovi koji će nestati (a mi ih još uvek reklamiramo)
Kad pogledam šta se smatra „stabilnim“ zanimanjem u Srbiji, shvatim koliko smo usporili u razumevanju pravca u kom ide ceo svet. Evo nekih primera:
Bankarstvo – Koliko je mladih ljudi u poslednjoj deceniji završilo ekonomsku školu ili fakultet u nadi da će raditi u banci? A koliko banaka danas zatvara filijale jer sve radi preko aplikacija?
Računovodstvo – Moji prijatelji računovođe se šale da će ih zameniti Eksel tabela. Neće Eksel, već algoritmi koji već sada mogu da obrade hiljade faktora u sekundi.
Novinarstvo – Dok naši studenti novinarstva uče da pišu štampane tekstove, veštačka inteligencija već sada generiše članke brže i jeftinije.
Zašto se to dešava?
Glavni problem je što naš obrazovni sistem kasni za promenama. Dok u svetu diskutuju o tome kako će veštačka inteligencija uticati na posao, naše škole tek počinju da uvode „digitalne kompetencije“ u program.
Roditelji takođe ne znaju da pomognu. Većina usmerava decu prema „sigurnim“ zanimanjima na osnovu iskustava svoje generacije. „Budi lekar, to je sigurno!“ – govore, a ne znaju da će, prema nekim prognozama, do 2030. veštačka inteligencija moći da postavlja dijagnoze preciznije od čoveka. To, naravno, ne znači da će lekari biti nepotrebni, ali deo njihovog posla će se automatizovati.
Čemu bi trebalo da učimo decu?
Umesto da deca uče da memorišu glavni grad Burkina Fasa (što mogu da izguglaju za dve sekunde), trebalo bi da ih učimo:
Kako da uče – Najvažnija veština u svetu koji se brzo menja je sposobnost brzog učenja novih stvari. Deca treba da znaju kako da filtriraju informacije, kako da procene šta je bitno, kako da se prilagode.
Kreativnost – Ono što roboti (još uvek) ne mogu je da budu stvarno kreativni. Umetnost, dizajn, inovativno rešavanje problema – to su oblasti gde čovek još uvek vlada.
Emocionalnu inteligenciju – Koliko god da tehnologija napreduje, ljudi će uvek trebati nekoga ko razume njihove emocije i potrebe. Terapeuti, učitelji, treneri – to su zanimanja koja će opstati.
Kritičko mišljenje – U vremenu fejk njuza i AI-generisanih sadržaja, sposobnost razlikovanja istine od laži postaje ključna veština.
Kako roditelji mogu da pomognu?
Ne čekajte da škola promeni program. Možete i sami.
Vodite decu na radionice programiranja, ne da nauče konkretni jezik, već da razumeju logiku rešavanja problema. Učite ih da postavljaju pitanja umesto da pamte odgovore. Pokazujte im kako se koristi tehnologija kreativno, a ne samo za gledanje TikTok-a.
Najvažnije – ne plašite ih promenama. Objašnjavajte im da je normalno što se svet menja i da je to uzbudljivo, ne strašno.
Možda zvuči pesimistično, ali nije. Promena je prilika. Deca koja danas uče imaće šanse da se bave poslovima koje mi ne možemo ni da zamislimo. Možda će biti dizajneri virtualnih svetova, ili treneri za robote, ili nešto potpuno treće.
Ključ je da ih ne pripremamo za svet koji poznajemo, već da ih učimo kako da se snalaze u svetu koji tek treba da nastane. A za to nema recepta iz udžbenika – tu nam trebaju nova pravila igre.
P.S. Dok sam pisala ovaj tekst, ChatGPT je verovatno napisao najmanje pet sličnih članaka. Možda čak i ovaj? Vidite šta hoću da kažem?