Данас идем на рођендан свог братанца. Биће то мој први излазак након дужег времена, а и дивна прилика да се похвалим својим сином. Сто пута сам га обукла и пресвукла не бих ли пронашла праву комбинацију за његов први жур. Ту су и пруге, ту је и крагна, окер панталоне, ма нема, момак и по са своја пуна три месеца и нешто више.
И док с осмехом на лицу посматрам како се фамилија радује новајлији, у ушима ми зазвони: Погледај како овом детету ландара глава! Уопште је не држи чврсто, само лети тамо овамо. Шта му је са вратом?
Не дишем. Не трепћем. Застаде ми нешто у грлу, не могу да прогутам. Сестра ми додаје торту, а на лицу јој видим да моли Бога да нисам чула. У глави ми вришти: Зар је могуће да неко овако коментарише нечије дете?! Зар је могуће да неко овако коментарише МОЈЕ дете?!
Од прве наше заједничке секунде умирем од бриге. Истражујем све факторе ризика које носи превремени порођај. Неретко кривим себе што сам му ускратила тих месец дана у стомаку. За три месеца здравствени картон му је дебљи него неком за цео живот. Проверавам на сваких сат времена да ли му глава стоји у правилном положају или је забачена. Код физијатра смо од његовог осамнаестог, а вежбамо од четрдесет петог дана, четири пута дневно. И то баш ту главу! И то баш тај врат. Плашимо се и надамо. И видимо напредак. И данас сам му изабрала пруге и крагну и окер панталоне, а ти ћеш да кажеш да мом сину ландара глава!
Осећам врелину од неизговорених мисли. Ни торта ми се више не једе. Само желим да одем кући. Ипак, један осмех, климав и несигуран, био је довољан да схватим: Па ово је Вукманов први жур. Сад ће мама и син да заплешу, а његова глава биће на мом рамену.
Аутор: Маја Радовић