Ово лето пролази баш брзо (а које лето не пролази брзо, питате се) и звучи невероватно кад кажемо да је до почетка нове школске године остало свега три недеље и три дана. По посетама на нашем сајту видимо да се наставници полако већ интересују за иницијалне тестове и материјале који ће им бити од користи првих дана школе.
Међутим, поред наставног материјала, оно што је свима који раде с децом потребно јесу начини да одрже њихову пажњу и подстакну их на размишљање. То заиста није лако. Зато смо са једном учитељицом која је већ неколико година у пензији разговарали и питали је да ли је њој то полазило за руком и како.
„Деца су деца. И пре 30 година и данас, рађају се иста – чиста, радознала, спремна да уче нове ствари сваког дана. Ми, одрасли, то умемо понекад да покваримо. Заборављамо да је ИГРА природни начин на који дете учи и тежимо да их у свет одраслих увучемо што пре. Радозналост се мора подстицати и неговати.“ – рекла нам је ова искусна учитељица која није желела да помињемо њено име.
А онда нам је открила како је, с годинама, научила да децу подстакне на размишљање и пажњу на часу.
„У почетку, првих година свог рада с децом, кад бих завршила са лекцијом, поставила бих једно од оних питања које поставља сваки наставник на крају часа. ‘Има ли питања?’ и ‘Да ли је све јасно?’. На прво питање бих као одговор добијала тишину, а на друго, пар не баш тако сигурних ‘Да, да…’.“ – испричала нам је наша саговорница.
Ово је ситуација позната сваком наставнику и многи су одустали од тога да од деце извуку неко питање.
„Размишљала сам на који начин да их подстакнем да слободно питају и дискутују, па сам се досетила. Нисам више питала да ли је све јасно. Уместо тога, рекла бих: „Марко, које питање имаш у вези са данашњом лекцијом?“, а убрзо потом, после сваког предавања, одабрала бих двоје деце и рекла им: „Поставите ми по два питања.“ Не би то била никаква строга наредба, више почетак неке дискусије која би се увек изродила.“ – рекла нам је ова учитељица.
А шта је добила овим приступом?
Па, неколико ствари. Прво, деца су пажљивије пратила и већ током самог часа тражила идеје за питања која могу поставити, ако их учитељица прозове. Друго, постављање питања у вези са лекцијом је престало да буде баук. Ниси ти поставио питање зато што не знаш или зато што су сви осим тебе укапирали, већ зато што учитељица то тражи. И треће, самопоуздање и вештине комуникације које се на овај начин развијају су можда и најважнији бенефит оваквих лекција.
С временом, каже нам наша саговорница, деца су сама постављала питања и увек их је било више од двоје.
„Сваког ко постави питање похвалила бих, чак и ако би питао нешто што сам поновила неколико пута током предавања. Смелост да питају, умеће комуникације и здраву дискусију сматрам вештинама које треба развијати и посветити им времена више него неким лекцијама које нам стоје у наставном плану.“ – закључује ова учитељица која је у учионици провела више од 35 година.