Ovu rečenicu pročitala sam kao komentar na jedan od naših tekstova, na društvenim mrežama. I veoma mi se dopala. Kratko, jasno, ohrabrujuće.
A pre ove, ne znam ni sama koliko sam puta pročitala izjave poput: „Rečeno je da ćutimo“, „ma bolje mi je da ćutim, jer ako počnem da pričam…“, „Da, maltretirao me je roditelj, ali mi je direktor rekao da je bolje da ćutim.“
Kao neko ko je kratko radio u školi, ali i kao neko ko ima jako bliske ljude sa decenijskim iskustvom u prosveti, moram da vas pitam – ZAŠTO?
ZAŠTO je bolje da ćutite? I – zašto ćutite? Šta očekujete da će se loše desiti ako progovorite?
Ako se od vas očekuje da radite u učionici od 20 kvadrata sa 15 đaka, zašto se ne pobunite? Zašto ne pozovete medije, zašto ne stanete pred roditelje i ne kažete – ja ovo neću?
Ako ste nastavnik informatike koji radi bez računara, zašto o tome ne obavestite nadležne, ministra, UNICEF, zašto pristajete da radite posao koji ne pruža uslove dostojne čoveka?
Ne, nije kriv sistem. Kada jednom uđete u učionicu, u njoj bi morala da važe vaša pravila. Strah od sistema je ponekad način da nas sistem drži pod kontrolom, a ponekad naš izgovor da ne preduzmemo ništa. Ne samo u prosveti, ne samo u našoj zemlji.
Mnogo je toga u našim rukama. Kažete da vas mrvi birokratija. Kažete da su deca nevaspitana i bahata. Kažete da su roditelji još gori. Ali, otkud onda primerno vladanje na kraju svake školske godine, kod 99% učenika? Da li im je tu ocenu u knjižicu upisao sistem?
Ako ste nekada čitali knjigu „Poslušnost autoritetu“ onda znate šta je Milgramov eksperiment. Zapravo, niz eksperimenata koji su doveli do šokantnog zaključka. Znatan broj osoba, učesnika studije, radile su sve ono što se tražilo od njih i nisu se suprotstavili prigovorima savesti, jer im se činilo da naredbe dolaze od legitimnih autoriteta. U ovom konkretnom eksperimentu, nasumično odabrani učesnici su davali elektro-šokove ljudima koje uopšte ne poznaju (nisu znali da je to eksperiment i da šokovi nisu pravi). Čak 2/3 njih išlo je do kraja (a kraj je 450 volti), poštujući autoritet.
Upravo je to ono što radimo i mi, odrasli i upravo je to ono čemu, pozivajući se na „sistem“, učimo svoju decu i đake u školama. To tako mora, to je sistem, poštuj autoritet i ne preispituj.
Buntovnici bivaju označeni kao loša deca, loši đaci, oni koji remete ustrojstvo. Ponekad oni to i jesu, a ponekad ustrojstvu treba neko da poremeti stvari.
Zato, kada sledeći put zatvorite vrata učionice iza sebe, gledajte da taj čas ne drži sistem. Neka ga drži čovek u vama koji je tu profesiju izabrao zbog đaka i njihove budućnosti. A kad se čas završi, s punim pravom i svom snagom – borite se za sve ono što zaslužujete – za bolje uslove u obrazovanju, tople učionice, čiste i moderne škole, kvalitetan nastavni program, pa i za bolje plate. Samo, ne na društvenim mrežama. To smo već probali, nije uspelo.
A. Cvjetić