Danas važi shvatanje da bez konflikta nema razvoja. Pošto značenje reči konflikt potiče iz latinskog i u prevodu znači udar, šok, može se shvatati šire nego što je uobičajeno. Naime, u ranom detinjstvu, bez izvesne vrste šoka nema ni napretka. Svaka razvojna faza nosi poneki šok. Bebi je šok kada je gladna, a majka istog trenutka nije tu da je nahrani. Međutim, ovaj šok, odnosno mala frustracija, pomaže bebi da vremenom shvati da majka nije deo nje, njeno oruđe za hranjenje, i da počne da uvažava činjenicu da postoji na ovom svetu neko osim nje. Bez ove vrste šoka, beba ne bi bila u stanju da se normalno razvija.
Ako odemo malo dalje u detinjstvo, kada dete već ima svest, nameru i mogućnost rasuđivanja, nailazimo na mnoge druge korisne «šokove» koji pospešuju razvoj. Na primer, polazak u vrtić je jedna vrsta šoka. Tada dete uči da se postepeno odvaja od roditelja, dolazi u situaciju da bazičnu sigurnost stečenu u svom domu, menja za jedno mnogo nesigurnije mesto, ali na tom mestu ono dobija šansu za učenje novih veština. Kada dete prihvati da je obdanište mesto na kom će provoditi neko vreme, ono pokušava da se uklopi u grupu dece. Tada uglavnom nastaju novi konflikti. Deca nemaju potrebe da izlaze u susret pridošlici na način na koji to rade topli roditelji. Deca se često međusobno sukobe, želeći da zadovolje svoje potrebe, a ne obaziru se na tuđe. Ovo je još jedan konflikt koji najčešće rezultira pozitivno – sazrevanjem i uviđanjem da u životu moramo praviti izvesne kompromise, ako želimo da se slažemo s drugima. Ili, s druge strane, da moramo učiniti nešto veoma važno ako želimo da postanemo vođa u grupi vršnjaka, te broj kompromisa svesti na minimum.
Generalno, ovakvi sukobi mogu da motivišu dete da se bori za svoje mesto. Međutim, ako nije bilo dovoljno «konflikata» u prethodnim fazama, moguće je da se dete ni u ovom neće snaći dobro. Tako bi ono moglo da se povuče od drugara i da pati za majkom koja je ispunjavala sve želje. Već ovde može da se vidi suština izlaženja na kraj sa konfliktima. Nama treba priprema i obuka za život i rešavanje sukoba. Ako tu pripremu ne dobijamo adekvatno, naići ćemo na prepreke koje ćemo naknadno učiti da rešavamo. Tada konflikt može biti bolan, ili čak razoran za nas. Međutim, gotovo uvek možemo naučiti da uz malo muke ovladamo njim i rešimo ga adekvatno.
Poenta je u sledećem: od rođenja stupamo u neke vrste konflikata, jer su oni apsolutno neizbežni. Najbolje što možemo učiniti za sebe je da što pre naučimo da gledamo njihove pozitivne strane i da ih rešavamo. Da ih izbegnemo ne možemo, zato je najbolje da se sa njima suočimo. Deca se ponekad teško mire s činjenicom da njihove potrebe ne mogu uvek i odmah da budu zadovoljene. To je u detinjstvu normalna stvar. Međutim, postoji dobar broj odraslih ljudi koji nije shvatio ovu činjenicu i koji na frustracije nekih potreba ili želja reaguje gorčinom, besom, povlačenjem ili užasavanjem. U odraslom dobu je to izvor poteškoća, nesporazuma s drugima, ali i nesporazuma sa samim sobom oko određivanja prioriteta u realnosti.
Renata Senić
psihoterapijsketeme.rs