Zašto je podrška deci bitna?
Dragi roditelji i nastavnici, verovatno ste imali prilike da na poslu iskusite specifičnu neprijatnost pred sastanak sa nadređenima ili kolegama, ili recimo, tokom javnog iznošenjenja kritike na Vaš račun. Znojenje, povećanje srčanog ritma ili bolni “čvor u stomaku” možda Vam takođe nisu strani. Kada su deca u pitanju, reklo bi se da ona imaju tu sreću i bezbrižnost da ne spoznaju kakvi su to osećaji i stanja. Ipak, hajde da razmislimo. Neki od Vas su bili poraženi pred izjavom svog deteta da školsko učenje doživljava kao muku i kaznu. Neki su se iznenadili pojavom telesnih tegoba kod dece u danima odgovaranja, kontrolnih, polugodišnjih testova. Neki od Vas nemaju uvid u to kako dete svakodnevno proživljava brojne izazove sistema, zahteve za učenje, rangiranje i vrednovanje. Znate li koji je najjači faktor koji negativno deluje na postignuće Vaše dece? Pitate li se zbog čega Vaše devojčice i dečaci imaju glavobolju ili mučninu pred test iako ste se danima spremali zajedno za to? I na kraju, šta je ono što zajedničkim snagama treba da pobedite?
Anksioznost. PISA testiranje, pored toga što meri matematičku, čitalačku i naučnu pismenost, bavi se mnoštvom potencijalno važnih kontekstualnih faktora koji su usko vezani za uspešnost na testovima. Jedan od njih je anksioznost. Ako za primer uzmemo rezultate na matematičkoj pismenosti, podaci govore o tome da naša deca imaju viši prosečni nivo anksioznosti od većine zemalja obuhvaćenih testiranjem. Drugim rečima, u samo 8 zemalja (od 41 zemlje testirane 2009.godine) deca imaju viši nivo anksioznosti u odnosu na učenike/ce u Srbiji. Kada se nađu u ovom stanju, Vaša deca imaju osećanje bespomoćnosti i zabrinutosti, ali i straha, neretko povezanim sa panikom. Te njihove reakcije su vapaj za promenom pristupa u ocenjivanju, promenom sadržaja onoga što se uči i poziv u pomoć u trajnom sticanju pozitivne slike o sebi i čvrste vere u sopstveno znanje. Dragi naši roditelji i nastavnici, pričajte svaki dan sa svojom decom i pomozite im da izgrade najbolju moguću sliku sebe i motivisano veruju u svoja postignuća. Saznajte šta ih to muči i da li su nesigurni. Budite im oslonac. Dajte im šansu da se pokažu u najboljem svetlu.
Njihov uvid u sopstvene snage biće još bolji ukoliko im pomognete da svoja znanja osvajaju kroz igru bez ikakvog pritiska. Dopuštanjem da greše, eksperimentišu i pokušavaju iznova i iznova, deca postaju sigurnija u svoje rezultate, ali ne samo to. Deca svoje rezultate tada sa ponosom i radošću predstavljaju drugima. Svaka metoda koja podrazumeva kreativni pristup i igru omogućava upravo to. Zato je veoma važno da u radu sa decom nijednog momenta ne izgubite iz vida da će se pozitivne emocije pri učenju najčeće javiti kroz aktivnosti koje deca doživljavaju kao igru ili zabavu.
O obrazovanju su pozvane da govore institucije, centri i zavodi, stručni timovi, mediji, roditelji i nastavnici, svi. I treba da se osećaju pozvanim. Jedino što još uvek uporno izostaje jeste viđenje onih aktera zbog kojih obrazovanje postoji. Viđenje naše dece. Poslušajmo šta nam kažu. Budimo osetljivi na njihove probleme, a time budimo bar korak bliži otkrivanju dečijeg sveta i šire slike obrazovanja danas.
Autor teksta: Tamara Kostić
Izvor: ntcucenje.com