О вршњачком насиљу из угла психолога

новембар 9, 2019

Вршњачко насиље

Сви горе наведени облици насиља, углавном иду комбиновано, односно мешају се врсте насиља. Злостављани појединац обично ничим не изазива злостављање, а када се оно деси, најчешће не уме да се самостално избори са злостављањем. Али, да би се понашање окарактерисало као насиље, важно је да поред агресивности испуни и следеће критеријуме:

– дизбаланс моћи (насилник користи своју моћ како би контролисао друге, очувао популарност-показао се)

– понавља се или има тенденцију понављања. Често насиље није очигледно, а жртва насиље се плаши даг а пријави. Зато је битно да можемо да препознамо да се насиље дешава када оно није очигледно,

Када причамо о карактеристикама насилника, пре свега морамо приметити да они имају врло јаку потребу да доминирају над другима (да их потчине својој вољи), манипулативни су, углавном веома импулсивни и јако лако се љуте. Важно је рећи да не признају ауторитет одраслих, било да је реч о родитељима, било о наставницима, и чак показују агресију према њима.

Карактеристично је да просто ,,траже’’ разлог како би започели свађу, свуда виде непријатеље и опасност.

Карактеристике насилника:

– лако губе контролу

– жеља за моћи

– арогантни су -имају мањак саосећања.

Понекад насилници имитирају понашање неког свог идола, често некога из непосредне околине који насилним понашањем добија извесне привилегије или популарност. Код неких је то одраз страха да би могли бити жртве ако не буду насилници (често се дечаци придружују “бандама” које врше насиље над другима да не би они сами били жртве насиља. Као чланови осећају да имају “леђа”). Чест мотив је пражњење агресије коју осећају према некоме јачим од њих, чија су жртва они били, па је онда усмеравају на слабије од себе. Када говоримо о пасивним насилницима, то су углавном несигурни, страшљиви ученици, који спроводе насиље из страха, како не би и сами постали жртва насиља или како би се додворили друговима и остали популарни.

Прву групу жртава чине пасивне и подложне, а другу провокативне. Што се тиче карактеристика подложних, код њих примећујемо пасивност, субмисивност, изражену стидљивост, страшљивост (неће узвратити на физички напад),на најмању критику, пацку или повишен тон, реаговаће повлачењем, врло често и плачом. Карактеристичан је мањак самопоуздања, усамљеност у школи-они обично немају доброг друга. Веома често жртве имају и неки физички недостатак (муцање, разроокост, вишак килограма…), па насилници то злоупотребљавају користећи као средство за малтретирање. Обично су и физички слабији од насилника (дечаци).

Када говоримо о провокативним жртвама, над њима се врши насиље, јер обично реагују агресијом на зачикавање и својим понашањем изазивају негативне реакције осталих. Посебну групу чине такозване: жртве насилници. То су они који трпе насиље од стране вршњака (провокативне жртве), али и врше насиље или над слабијим или над групом (масовна убиства на колеџима).

Постоји више разлога због којих неко врши насиље, а неки од најчећих су недостатак пажње и љубави од родитеља у детињству, претерана агресивност родитеља или су просто такво понашање научили од родитеља. Чест узрок је и недостатак постављања граница деци од стране родитеља (“распуштеност”), непоштовање било којег ауторитета. Поред утицаја породице, битан је и утицај друштва, медија који, на неки начин, промовишу насиље садржајима у којима насилници нису кажњени, постају популарни, стичу неке привилегије…

У вршњачко насиље осим насилника и особе(а) које су злостављане, постоји и низ других особа које су на неки начин укључени.

Међу њима су: -асистенти (не почињу насиље, али се прикључују главном насилнику)

– подстрекивачи (иако не учествују директно у насиљу, подржавају га навијањем, смејањем…)

– неутрални (они не учествују нити подржавају насиље, али ни не чине ништа како би заштитили злостављаног)

– они који директно бране злостављаног.

Родитељи су такође укључени у насиље. Занемаривањем или насиљем над насилником, родитељи само отварају Пандорину кутију.

Наставници понекад и сами доприносе насиљу, фаворизовањем одређених ученика из свог предмета, похвалама типа ,,угледајте се на…’’. Дешава се да и наставници некада вербално вређају ученике, називајући их погрдним називима. Када школски насилник види да наставник, који би требало да представља ауторитет, то ради, њима се ,,отвара пут’’ за злостављање.

Како да смањимо вршњачко насиље?

Одговор на ово питање није једноставан, али се могу дати неке смернице које могу помоћи у смањивању вршњачког насиља. Шта је потребно да друштво, а пре свега родитељи ураде:

– избегавати брачне свађе, породичне размирице и показивање насиља пред децом

– немојте тући и/или понижавати децу (они ће вас копирати, ви сте њихови узори)

– учити их да поштују различитост (ма у чему се она огледала), толеранцији

– контролисати садржај медија (цртаћи, филмови, стрипови, књиге, игрице и слично) које дете упражњава

– негујте комуникацију са својом децом.

…али ако већ дође до насиља: – не реаговати на провокације -на насиље не одговарати насиљем -разговарати са друговима о насиљу

…уколико сте жртва насиља:- не ћутите о томе -испричајте све детаље…

…уколико сте сведок насиља: – не ћутите о томе -заштите злостављаног ако можете.

Лазар Спасојевић, психолог

Фото lazarspasojevic.com

Извор: lazarspasojevic.com

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама