Šetaju i pričaju za vreme časa, drugarima prave sitne začkoljice, stalno oštre olovke, išli bi u toalet po sto puta za vreme časa, na pitanje “Koliko je 2+2?” odgovaraju kontra pitanjem
“Učiteljice, ošišali ste kosu?”
Da. Čestitamo! Vi u odeljenju najverovatnije imate ADHD-era. Učenika kome je dijagnostifikovan poremećaj hiperaktivnosti i nedostatka pažnje.
Iako je postavljanje dijagnoze dugotrajan i opširan posao za koji je potrebno uraditi dosta analiza i ispitivanja, ne smete čekati, već je potrebno reagovati i napraviti plan rada odmah pri uočavanju prvih simptoma. Ovo je zapravo ključno jer se u čitavu priču oko postavljanja dijagnoze ADHD-a ulazi sa polaskom u školu. Suze, kritike, nervoza i očaj su osećanja roditelja i dece koja ih asociraju na školu, a to je nešto što najmanje želimo jer đačko doba svima treba da bude najlepše doba u životu.
Deca sa ADHD-om stalno upadaju u nevolje, dešava se da ne postižu dobre rezultate u školi iako su najčešće natprosečno inteligentna, ne prate nastavu i često je ometaju, ne donose domaće zadatke i ne zapisuju gradivo za vreme časa. Iako je ovo jako frustrirajuće za učitelje, verujte, jednako je frustrirajuće i za decu.
Deca sa ADHD-om nisu lenja ili loša. To je medicinsko stanje. Biti u njihovoj glavi je kao da imate nekoliko radio stanica koje sviraju istovremeno, tako da je teško samo preslušati jednu. Deo njihovog mozga koji upravlja ovim veštinama je poput dirigenta orkestra koji svim muzičarima govori kako da sviraju zajedno da bi napravili lepu muziku. Njihov dirigent ima problema u komunikaciji sa muzičarima, pa im je potrebna vaša pomoć.
• Uključite fidžet igračke kako biste smanjili motorički nemir kod deteta (antistres loptica, lastiš na nožicama od stolice, istrčavanje u mestu pored klupe nekoliko puta u toku časa i tome slično…)
• Budite svesni da ovakvi učenici često zaboravljaju šta imaju za domaći, često ne ponesu neku knjigu ili svesku. Ovo zaista ne rade namerno! Savetujte roditelje da naprave „ček listu“ ili tablu koja će služiti kao podsetnik šta sve učenik treba da ponese od kuće, da uradi pre škole. Savetujte ih da to ne budu zahtevni zadaci, već laki za ispunjavanje jer svaki neuspeh dovodi do neraspoloženja, a uspeh motiviše učenike sa ADHD-om da budu još bolji.
• Napravite tajni znak sa detetom koji će ga naterati da se „vrati u kolosek“ kada primetite da je odsutno, zamišljeno ili da obraća pažnju na „nebitne stvari“ (dodir ramena, lepljenje stikera na sto…)
• Ukoliko vidite da je učeniku potreban „odmor“ od mirnog sedenja ili vam on to signalizira „tajnim znakom“, uposlite ga tako što ćete ga poslati da donese nešto iz nastavničke kancelarije, sakupi papire sa vašeg stola ili obriše tablu. Pored toga što će na kratko potrošiti „višak energije“, ovim gestom ćete detetu dati na značaju i trudiće se da bude vaš partner na času.
• Gledajte ga u oči i često izgovarajte njegovo ime kako biste ga podstakli da sluša predavanje.
• Postavite učenika sa ADHD-om dalje od prozora i dalje od vrata.
• Učenici sa ADHD-om često kući donose prazne sveske. Zujanje mušice, motor od automobila, sirene ili pak vetar mogu biti jako zanimljiviji od vašeg predavanja (bez uvrede), dok učenik shvati da je vreme za prepisivanje sa table, već je zvonilo za kraj časa. Da biste ovo sprečili, osim gorepomenutih metoda, stavite učenika sa ADHD-om ispred svog stola, ukoliko je moguće, pored učenika koji je uspešan u savladavanju gradiva. Deca sa ADHD-om su takmičarskog duha i trudiće se da sve prepišu brže od svog druga iz klupe! Lukavo, zar ne?
Boje! U nastavi koristite dosta boja, grafikona i slika kako biste čas učinili što zanimljivijim.
• Napravite sistem zapisivanja domaćih zadataka i važnih datuma! Precizno odredite i zapišite u svesci šta da uradi za domaći i šta da ponese od kuće. Druga metoda vam može biti da na kraju časa svi učenici na glas ponove tri puta domaći zadatak. To je zanimljivo, a zanimljive stvari se pamte, a ujedno i korisno za sve đake. Možete u svesci napraviti i „džep za poštu roditeljima“ u koji ćete povremeno ubacivati kratke komentare o učenikovom ponašanju u školi. Ovo će roditeljima jako značiti.
• Nemojte biti skloni da za sve okrivljujete učenika sa ADHD-om. Ovakva deca su uvek „dežurni krivci“ za sve i takav glas ih prati tokom celog školovanja. Što je najgore od svega, na taj način ih vide i druga deca. Podstičite njihovo druženje van škole.
• Deca sa ADHD-om su jako ranjiva i nepoverljiva, oni su svesni da njihovo ponašanje stvara „problem“ ali nisu u mogućnosti da sebe „smire“ na silu . Stvorite sa njima odnos pun poverenja, često sa njima razgovarajte nasamo, pitajte ih da li imaju neki problem i objasnite da razumete njihova osećanja.
• Nemojte nikada kažnjavati učenika sa ADHD-om da ne radi fizičko! Nikada. Verujte mi.
• Kontrolne zadatke uglavnom dajte za vreme prvog ili drugog časa.
• Pohvalite kvalitetan rad i kad ga vidite, pojačajte ga iskrenim pohvalama i gromoglasnim oduševljenjem. Imajte na umu da je i prepisan tekst sa table vredan velikog oduševljenja.
• Ako morate da razgovarate o ponašanju učenika, učinite to nasamo.
• Testirajte učenike sa ADHD-om na način na koji im to najbolje ide, na primer usmeno ili popunjavanjem praznih mesta.
• Postavite pravila ponašanja na jasnom i vidljivom mestu u učionici i napravite sistem nagrađivanja za one koji pravila ponašanja poštuju (na primer dodeljivanjem crvenih za nepoštovanje pravila i žutih štapića za poštovanje utvrđenih pravila). Takmičarski duh učenika sa ADHD-om će poželeti da uvek ima najveći broj štapića.
• Pripremite učenika za prelazak sa jednog zadatka na drugi ili sa jednog predmeta na drugi. Prelazi sa jedne teme na drugu, sa jedne lekcije na drugu su veoma stresni za ovakve učenike.
• Primenjujte principe pohvala pozitivnih obrazaca ponašanja. Ovakvim učenicima je podsticaj mnogo potrebniji nego drugima. Budite svesni da svaki put kada ga pohvalite kako nešto dobro radi – ulepšate mu dan.
• Nemojte kritikovati učenika za loš rukopis i misliti da je takav zbog toga što ne vežba. Zbog učenikovih misli koje su stalno u haosu, takav mu je i rukopis.
• Nemojte mu davati velike zadatke ili projekte, podelite ih na manje delove sa jasnim rokovima. Veliki projekti su za njih stresni i osećaće se kao da ih nikada neće završiti. Cilj je da budu samouvereni i svesni svoje sposobnosti da završe određeni posao.
• Budite spremni na različite „cikluse ponašanja“. Desiće se da učenik sa ADHD-om bude jedne nedelje super fokusiran na rad, ali će već sledeće nedelje imati nedelju u kojoj se bori da „ostane budan na času“.
• Impulsivnost je karakteristična za učenike sa ADHD-om. Ukoliko se desi da nešto neprimereno kaže ili uradi, to nikako nije stvar nevaspitanja, već ADHD-a.
• Deci sa ADHD-om (iako ovo možda čudno zvuči) ništa ne promiče. Njihov mozak ne filtrira važne i nevažne informacije već ih sve skuplja na jednom mestu, njihovom mozgu je sve važno! Možete li zamisliti kakav je to haos? Savetujem vam da posetite www.understood.org i odigrate igricu koja će Vam pokazati kako izgleda čas u glavi deteta sa ADHD-om. Kada ovakva deca pronađu nešto što ih zaista interesuje, oni postaju super fokusirani na to i u stanju su da tu aktivnost obavljaju satima. Laički rečeno, njihov mozak, između ostalog ne luči dovoljno dopamina i serotonina (koji je glavni “krivac” za osećanje sreće) pa im je stalno dosadno i u konstantnoj su potrebi za srećom. Ovo je ujedno i razlog zbog kog su u stanju da satima igraju video igrice.
• Nemojte stalno biti ljuti na njih. Deca sa ADHD-om su stalno u nekoj nevolji zbog svog ponašanja i suočavaju se sa grdnjom i kaznama. Postanite im prijatelj, podrška. Pokažite im razumevanje. Budite strpljivi. Uložite malo da biste dobili više.
• Komunicirajte sa roditeljima!
• Zagrlite ga. Kao majka, mogu vam reći da je zagrljaj najbolji lek za sve njihove probleme.
Na početku teksta sam vam čestitala što u odeljenju imate ADHD-era i to nije slučajno.
Čestitam! Najverovatnije ste dobili sjajnog sportistu!
Čestitam, u vašem razredu se nalazi dete koje će, ukoliko na vreme prepoznate njegov talenat, uz svoj super fokus biti jako uspešno u toj oblasti.
Čestitam! Dobili ste emotivca koji će vam, ukoliko mu pokažete ljubav, vama uzvratiti desetostruko. I nikada vas neće zaboraviti.
I na kraju vam čestitam, jer ako ste učitelj i sve ste ovo pročitali, znači da vam je stalo i da ćete se potruditi da učinite sve što je u vašoj moći da iz učenika sa ADHD-om izvučete ono najbolje.
Hvala vam.
Jedna mama.
M. V.
(Tekst je pisan na osnovu iskustva, prikupljanja različitih materijala iz literature, sa relevantnih internet stranica i razgovora sa psiholozima, neurolozima i dečijim psihijatrima)
Zahvaljujem na ovako dobrom objašnjenju i odličnom tekstu. Pročitala sam ga u dahu, zaista od srca Vam hvala.
Moje dete (dečak 6 godina) nema adhd, ali je često zamišljen. Svega je on svestan, prati, sluša, razume ali je svakodnevno zamišljen, najčešće kad je blizu prozora. Kada ga pitam o čemu misliš, kaže “gledam drvo”
To traje po par sekundi. Bili smo kod doktora, kaže da je sve ok da nema razloga za brigu. Jednostavno tako dodje detetu..
Eto ja i dalje brinem jer ne znam na koji način mogu da mu pomognem. On je aktivan, ima drugare, krenuo je u školu, sve obaveze obavlja. Trenira dva sporta, ima pažnju zaista, ali se zamišlja i neće da priča ako ga pitam kako je npr bilo u vrtiću, danas u školi..? Jedva 3 reči mi odgovori.
Biću zahvalna na svakom odgovoru ili komentaru, jedna zabrinuta Mama 🙏😍
Mom sinu je dijagnostikovan ADHD i disleksija tek u petom razredu jer je učiteljica bila blaga. Kada je pošao u peti razred, nastavnici nisu hteli da obraćaju pažnju na njega. Čak mi je predloženo da ga prebacim u školu za decu sa posebnim potrebama. Stalno su ga na početku svojih časova izbacivali napolje ( da ne bi smetao drugoj deci) i tako je došao do lošeg društva. Kada sam pitala razrednu kako da mu pomognem jer računam da je završila na fakutetu pedagogiju, nje odgovor me je oduvao BUKVALVO. Oni su učili da rade samo sa normalnom decom! I to je odgovor! Vodila sam ga po psihijatrima i psiholozima i samo su ga kljukali lekovima, prvo Concertom pa posle bensendinima od 5mg. On sad ima 21 godinu i dalje je takav jer nije rađeno na vreme sa njim. Vodila sam ga na sve moguće sportove, radne grupe ali ništa. Ostalo je loše društvo i inpulsivnost koju ne može da kontroliše. Dest godina se biorimo sa tim i mislim da je sada kasno za neke nove stvari. Što se tiče svih vaših predloga da učiteljice i učitelji rade za takvu decu je su odlični, ali retko koji prosvetni radnik će to i uraditi jer je tu čuvena rečenica ZNATE LI VI KOLIKO JA DECE IMAM U ODELJENJU, NEMAM JA VREMENA ZA TO. Ja sve to iz iskusva. Pozdrav