Учитељица Сузана Миљковић била је гост наше рубрике Ми ВАС питамо и том приликом одговорила на многа важна питања. Између осталих важних тема нашла се и једна о којој често разговарамо с наставницима. А то је – – шта би прво урадили да на кратко седну у министарстку фотељу. Ево шта нам је, након деценија рада у учионици, са децом, Сузана одговорила:
”Да ме неко данас посади у ту министарску фотељу, а верујте ми, то је врућ кромпир који мало ко заиста жели да држи, не бих трошила време на писање нових закона које нико не чита, нити на реформе реформи. Урадила бих три конкретне, практичне ствари које би одмах, надам се, убризгале кисеоник у систем који се гуши.
1. Скратила бих градиво за 30% и избацила „бубање“
Узела бих црвени маркер и прецртала трећину сувопарних чињеница из свих наставних програма. Наша деца данас уче фактографију коју сваки паметни телефон избаци за пола секунде. Затрпани су детаљима, а не умеју да повежу две просте чињенице нити да размишљају својом главом. Када скратиш програм, дајеш наставнику оно најдрагоценије: време. Време да се на часу заиста разговара са децом, да дебатују, да погреше, да науче како да мисле, а не шта да мисле.
2. Укинула бих бирократију и вратила наставнику достојанство
Данас просветни радник већи део свог радног времена проводи као обичан ћетиб и административац. Попуњавају се електронски дневници, оперативни планови, портфолији, индивидуализовани програми, извештаји за инспекције… Све се то ради да би се покриле форме, док за живо дете испред нас остаје све мање времена. Укинула бих 70% тог папиролошког бесмисла. Дала бих наставнику правну заштиту и ауторитет. Када наставник иза себе има систем који га штити од насиља (било од стране деце, било од стране агресивних родитеља), он у учионицу улази усправно и са осмехом. Када уплашиш наставника, убио си школу.
3. Вратила бих васпитну улогу школи и променила Вукову ,,5,00″ контролу
Ми смо школу претворили у фабрику оцена. Све се свело на просек, на бодове за упис и на притисак да сви морају да имају све петице. Постали смо друштво где је форма ,,петице“ појела суштину знања и васпитања.
Увела бих систем где се оцена за понашање и дечји однос према другима вреднује једнако као и математика или српски. Уместо да нам школа буде тркачка стаза где деца гледају једни друге као конкуренцију, вратила бих тимски рад, заједничке пројекте и хуманитарни рад као обавезан део школског живота. По мом мишљењу суштина је у овоме. Ако се у фотељу седа са идејом да се граде зграде и купује технологија, то је промашај.
Највећа промена у српском образовању догодила би се оног тренутка када би систем коначно рекао наставнику: ,,Верујемо ти. Твој посао је да од ове деце направиш добре и мислеће људе, а ми смо ту да ти чувамо леђа.“ Све остало су само кулисе.