Учитељица Сузана Миљковић ради у ОШ ”Краљ Петар I“ у Нишу, а 2015. године проглашена је једним од најбољих едукатора у Србији. За Зелену учионицу одговорила је на неколико питања, а одговори су такви да смо одлучили да сваки од њих заслужује да буде текст за себе.
На питање да ли би, кад би поново бирала професију, нешто променила, каже да тешко може да одговори са да или не. Да бити добар наставник не значи бити жртва. А да најбољи поклони које можете дати својим ученицима нису идеално припремљене паметне таблице ни перфектно попуњени дневници, већ одморан, смирен и насмејан наставник који има времена да их заиста чује.
”Негујући себе, ви заправо негујете и њих.” – каже учитељица Сузана.
Цео њен одговор на ово питање следи:
”Када ме ово питате, морам на тренутак да зажмурим и пустим да кроз мене прођу сви они гласови, лица, сузе, промашаји и победе сакупљани током више од тридесет година.
Да вам одговорим једноставним „да“ или „не“ значило би да игноришем све оне непроспаване ноћи, тренутке дубоке исцрпљености и осећај да се борите са ветрењачама. Са друге стране, рећи „не“ значило би да поричем најлепше, најчудесније делове свог бића који су се родили баш у тој учионици. Мој искрен одговор је: Да, поново бих изабрала овај позив. Али са сасвим другачијим разумевањем цене коју он носи.
Ево како долазим до тог одговора када свучем све професионалне маске и погледам у душу. Пре свега то је борба са тежином коју нико не види. Да бисте разумели овај избор, морате знати шта он заиста значи изнутра. Будити се деценијама са свешћу да испред себе немате папире нити екране, већ жива, крхка људска бића, понекад је неподношљиво тешко.
То између осталог значи и ношење туђих терета.
Учионицу не пуне само деца. Са њима улазе и њихове породичне драме, тишине, занемареност, превелика очекивања родитеља, страховања. Када волите овај посао, ви ту децу не остављате у школи у 13 часова. Ви њихове уплашене очи носите кући, са њима ручате и са њима лежете у кревет.
Осећај немоћи који се рађа јер најтежи тренуци нису они када су плате мале или када вас затрпају администрацијом. Најтеже је када дате све од себе, целу своју душу, а видите да дете и даље пати, да му не можете помоћи да превазиђе сопствене демоне или лоше околности у којима расте.
Да ме питате у неком од оних дана када се осетите потпуно потрошено и невидљиво, можда бих вам рекла: ,,Бежите од тога.“ То је људски. Али онда када размислим о ономе шта овај позив заиста јесте, када одбацим све спољашње димне завесе – систем, оцењивање, програме – остаје само суштина. Учитељски позив је један од ретких простора на овом свету где можете бити директан сведок и бабица рађања једне људске душе.
То је трансформација која лечи. Нема тог новца ни статусне позиције који могу да замене онај тренутак када дете које је веровало да је ,,глупо“ или ,,непримећено“ одједном рашири очи јер је нешто разумело и још важније, јер је поверовало у себе. Видети како учи и како се од уплашеног детета претвара у самосталног, топлог и мислећег човека … то је привилегија која вас дубоко мења. То је траг који остављате у вечности.
Сви ми тражимо смисао. Посао учитеља вам не дозвољава да се питате да ли је ваш живот имао смисла. Када после двадесет година сретнете одраслог човека који вам каже: ,,Хвала вам што сте ме саслушали оног уторка када нико други није“, схватите да сте уткани у нечији живот заувек. Ви нисте предавали предмет, ви сте градили нечији унутрашњи дом.
Овакво моје мишљење проистекло је из личног доживљаја. Када сам после двадесетак година сусрела мајку једног ученика (коју нисам познавала јер јој је био забрањен долазак у школу код мене) срдачно ме изљубила и грлила. Прича коју сам тада чула од ње ме је дубоко дирнула. Испричала ми је свађу мог ученика са сада покојним оцем. Мој ученик је тада био студент права. Свом оцу је у свађи рекао: ,,Хтела је Сузана да од мене направи човека, али ти ниси дозволио“. Стога могу да признам да ако бих поново бирала, изабрала бих овај пут, али бих променила начин на који га ходам.
Као млад учитељ, мислила сам да морате да изгорите да бисте светлели. Данас знам да учитељ не сме да изгори. Поново бих била учитељ, али бих била нежнија према себи. Више бих чувала своје границе, мање се плашила системских грешака, а још више се препуштала оним малим, неухватљивим моментима људскости између два звона. Ово није посао, ово је начин живота.
И упркос свим ожиљцима које носим или можда баш због њих не знам за место где се може волети, грешити, учити и бити кориснији овом свету него што је то једна обична, осунчана учионица. Пречесто нас уче да је добар наставник само онај који „изгара“ за своје ђаке. Али заборављамо једну једноставну истину: из празне чаше се не може налити вода другоме. Да бисте заштитили своје ментално здравље, а сачували ону топлу, људску искру у себе, потребно је савладати неколико важних вештина које се не уче на факултету: То је разликовање емпатије од саосећајног замарања (Compassion Fatigue).
Постоји неписано златно правило за дуговечност у просвет.
Бити добар наставник не значи бити жртва. Најбољи поклони које можете дати својим ученицима нису идеално припремљене паметне таблице ни перфектно попуњени дневници, већ одморан, смирен и насмејан наставник који има времена да их заиста чује. Негујући себе, ви заправо негујете и њих.