”Деца још увек долазе насмејана у школу. Вероватно тако и одлазе, јер још увек нису у стадијуму да размишљају о превише озбиљним стварима. То, међутим, не бих рекла за све колеге — ни за оне који долазе, ни за оне који одлазе из школе.” – каже за наш портал Марица Ристић, учитељица у ОШ ”22. октобар” у Горњој Трепчи
Марица већ 20 година ради у учионици, и то у малом месту, где је кроз две деценије стекла искуство рада у комбинованим и “чистим” одељењима. Поред тога, седам година је интензивно радила са децом која су похађала инклузивну наставу, а за време короне била је ангажована и на снимању часова за потребе наставе на даљину.
Каже да, кад би поново бирала позив, ништа не би променила.
”Не зато што сам презадовољна целокупном ситуацијом, већ зато што заиста волим рад са децом.” – појашњава учитељица Марица за наш портал.
На питање шта би, да може, у српском образовном систему променила одмах, каже да не може да да брз и кратак одговор, јер је реч о теми која тражи темељну анализу и озбиљно разматрање проблема.
”Најпре бих смањила обим администрације која је наставницима наметнута и која често одузима време од самог рада са децом. Затим бих увела озбиљнију и јаснију контролу рада, како професора, тако и ученика, уз већу одговорност родитеља. И, можда најважније, залагала бих се за наставу која би била далеко више прилагођена деци, њиховим потребама, могућностима и стварном животу, а не само формалном испуњавању програма.” – каже Марица Ристић, која је, поред тога што је учитељица, уједно и предузетник и води школицу која се бави целовитим раним развојем деце од 3 до 6 година ”Суперхероји Чачак”.
Сматра и да сеоске школе не ценимо довољно, те да оне заслужују далеко бољи третман.
“Као што за шуме кажемо да су плућа планете, ја бих рекла да су сеоске школе капилари нашег образовног система. Управо се у њима, не само у образовном већ и у васпитном смислу, често рађају прави бисери — људи који касније постану фантастични научници, уметници, стручњаци, али пре свега добри и вредни људи. Можда је то и зато што се из тежих услова, из више труда и упорности, често изграде најбоље личности. Сматрам да рад у мањим срединама заиста чува и одржава тај људски однос — топлији, приснији и емотивнији однос са децом, који је, чини ми се, у градским школама све теже очувати.” – истиче наша саговорница.
Једно од поља у професорском раду које је посебно занима јесте и рад по индивидуалном образовном програму, тзв. ИОП.
”Сматрам да је ИОП веома важан и да треба да постоји у нашим школама, али не на начин на који тренутно функционише, поготово у ситуацији када немамо довољно педагошких асистената. Персонални асистенти су свакако драгоцена врста подршке, али педагошки асистент је, по мом мишљењу, неопходан да би ИОП заиста могао да испуни своју сврху. Потребно је да деци којој је додатна подршка неопходна омогућимо да напредују и буду укључена у наставу, али истовремено морамо водити рачуна и о деци која немају потребу за таквом врстом подршке. Зато сматрам да овакав начин спровођења ИОП-а код нас тренутно није добро решење. Намера је добра, али без довољно стручне и системске подршке наставницима, деци се не пружа подједнако оно што им је заиста потребно.” – објашњава Ристић.
Верује и да ИОП заправо не би требало примењивати на исти начин у свим наставним предметима.
”Мислим да би било сасвим довољно да се у одређеним предметима, као што су музичка, физичка и ликовна култура, као и у слободним активностима, направе одређена прилагођавања.Када су у питању српски језик, математика, свет око нас, природа и друштво, као и стручни предмети, сматрам да би требало тражити другачија решења. У оваквом систему, наставник је често принуђен да се у великој мери посвети детету коме је потребна додатна подршка, а истовремено остаје мање времена и простора за рад са осталом децом. И ту видим највећи проблем — не зато што деци којој је потребна подршка треба ускратити ту подршку, већ зато што не смемо да је обезбеђујемо тако што ћемо занемарити потребе осталих ученика.” – упозорава ова учитељица.
Уверена је Марија и у то да није била добраодлука да се део градива из виших разреда пребаци у млађе (што се последњих година догодило), пре свега зато што садржај није у довољној мери прилагођен узрасту и развојним могућностима деце.
”Мислим да би се много више постигло поједностављивањем и бољим прилагођавањем одређених наставних јединица узрасту и могућностима целог одељења. На тај начин би се градиво брже и лакше савладавало, оставило би се више времена за његово разумевање и примену, а самим тим би се постигло и брже напредовање ученика.” – сматра наша саговорница.
За положају просветних радника истиче да је систематски урушаван деценијама и да је то сада веома тешко вратити на ниво на ком је некада било.
”Нажалост, у целом друштву просветни радник више нема онај углед и ауторитет који је некада имао. Проблем додатно настаје онда када критика просветног радника крене из саме куће. Дете тада усваја такав став и врло тешко може да развије основно поштовање према наставнику, а самим тим и да га доживи као ауторитет.” – упозорава Ристић.
То, смарта она, неминовно утиче на однос између наставника и ученика, али и на однос између наставника и родитеља.
”Зато мислим да се проблем образовања не може решавати само унутар школе. Док се у самом друштву не промени однос према просветним радницима и док им се не врати место које им припада, тешко можемо очекивати озбиљан напредак и у образовном систему.” – закључује учитељица Милица.