Ових дана се у хрватским медијима води полемика о укидању домаћих задатака. Преносимо целости коментар једне учитељице на ту тему
Можда нисам адекватна особа да ишта пишем и коментирам, можда сам премлада, можда сам само приправница која је јуче затворила врата факултета и која тек одрађује своје стручно оспособљавање, али не могу затварати очи пред нечим што ће сутра бити моја будућност и дио мог живота.
Данима већ слушам по зборници и порталима, на радију и телевизији, вест која је одекнула ходницима наших школа – укидање домаћих задатака. Код неких радост и одушевљење, код неких згражање и негативност. Свако има аргумент зашто да, свако има аргумент зашто не. Половина је за, половина је против. Имам утисак да смо сви ми, заједно с ученицима, као какве лутке на концу које неко ко седи на вишој позицији од нас повлачи онако како ветар дува. Вртимо се у круг. Кад се понадамо да постоји излаз из тог круга, он се само прошири и затвори. Делује као да решења нема, као да мало ко зна што ради, као да је мало коме уистину стало.
Оно што сигурно знам јест то да један експеримент који ће месец дана укинути домаће задатке неће променити апсолутно ништа. Верујте ми! То је чисто скретање пажње од оних стварних проблема у нашем образовном суставу. Није ствар у домаћим задацима. Не можемо с дозом љубоморе посматрати тај фамозни фински систем школовања који се стално спомиње и узимати од њега само оно што нам паше, што нам се ухватило за ухо, на што су родитељи посебно слаби, а то су, наравно, домаћи задаци. Укинимо домаће задатке и решили смо проблем школства, ослободили смо нашу, већ довољно засићену и преоптерећену децу. Ма нисмо! Нису деца оптерећена због домаћих задатака, верујте ми да нису. Решавање једне лекције у радној свесци одузме им 5 до 10 минута. Није ствар у томе. Деца су преоптерећена градивом. Не домаћим задацима.
Смањи градиво, избаци оно сувишно, одузми оно непотребно, а онда укини домаће задатке. Једног без другог нема. Не може се очекивати да један учитељ у свом плану и програму сваког дана мора трчећим кораком ићи даље и обрађивати лекције, да ученик код куће истовремено не отвори књигу и свеску и да добијемо задовољавајуће резултате. Не.
Оно што наш систем треба јест растерећеност и слобода. Дајте учитељима мало више слободе и простора па нек’ једну лекцију обрађује и 3 часа ако жели, без да му у том случају за вратом дувају сви заостаци овог света. На тај ће начин деца безбрижно и с лакоћом моћи пратити то исто градиво, без обзира на домаћи задатак. На тај начин њихов мозак неће бити уморан и преоптерећен, већ ће поступно обрађивати информације и упијати оно битно.
Мислим да ако се нешто жели постићи тим експериментом и ако се заиста жели постићи реформа школства, требало би се кренути од почетка. Не од средине. Не од краја. Од почетка. Од прве странице уџбеника.
Идеја с укидањем домаћих задатака можда није лоша идеја. Има она својих и добрих и лоших страна, али искрено, сматрам да у овом случају нема смисла. Нема смисла причати о томе ко ће провести тај експеримент, нема смисла упирати прстом у оне који су то одбили, нема смисла причати о домаћим задацима док се не промени нешто друго, нешто што води до тога да су домаи задаци, с оваквим темпом рада какво је оно сад, постале неопходне. Неопходне ако се жели пратити и обрадити све оно што нам је наметнуто и стављено пред нас да се с тим сналазимо како знамо и умемо.
Реформа образовног систем није мала ствар. За то треба и времена и новаца и способних људи, људи који знају што раде. Све је то мени јасно. Све то стоји. Ал’ ако се већ жели учинити нешто, учинимо нешто корисно. Пустимо са стране и домаће задатке и оцене и растеретимо градиво.
Растерећеношћу градива пружили бисмо деци лежернији боравак у школи, учење кроз игру, изласке у природу, практичне радове и више времена за њихове слободне активности и ствари које они воле.
Једина ствар која би спасила наше школство јесте растерећеност градива. То би са собом дониело решење свега осталог. Знам да не откривам топлу воду, знам да смо сви тога свесни и знам да већина оних који су на било који начин везани уз школу знају о чему причам. Исто тако знам да је школа одгојно-образовна установа, а да је због стављања овог другог у први план, запостављено ово прво. Хтели ми то или не. Не може се очекивати да учитељ уз све градиво које треба да обради, стигне још и да васпитава децу. Не кажем да не ради то исто, јер ради. Итекако ради. И сви све знамо.
Само не знам зашто смо онда тако гласни кад је реч о експерименту који ће месец дана ослободити нашу децу домаћих задатака, а тако тихи кад је реч о гомили лакозаборављивих података којима свакодневно, већ годинама и годинама, затрпавамо ту нашу исту децу?