Ovih dana se u hrvatskim medijima vodi polemika o ukidanju domaćih zadataka. Prenosimo celosti komentar jedne učiteljice na tu temu
Možda nisam adekvatna osoba da išta pišem i komentiram, možda sam premlada, možda sam samo pripravnica koja je juče zatvorila vrata fakulteta i koja tek odrađuje svoje stručno osposobljavanje, ali ne mogu zatvarati oči pred nečim što će sutra biti moja budućnost i dio mog života.
Danima već slušam po zbornici i portalima, na radiju i televiziji, vest koja je odeknula hodnicima naših škola – ukidanje domaćih zadataka. Kod nekih radost i oduševljenje, kod nekih zgražanje i negativnost. Svako ima argument zašto da, svako ima argument zašto ne. Polovina je za, polovina je protiv. Imam utisak da smo svi mi, zajedno s učenicima, kao kakve lutke na koncu koje neko ko sedi na višoj poziciji od nas povlači onako kako vetar duva. Vrtimo se u krug. Kad se ponadamo da postoji izlaz iz tog kruga, on se samo proširi i zatvori. Deluje kao da rešenja nema, kao da malo ko zna što radi, kao da je malo kome uistinu stalo.
Ono što sigurno znam jest to da jedan eksperiment koji će mesec dana ukinuti domaće zadatke neće promeniti apsolutno ništa. Verujte mi! To je čisto skretanje pažnje od onih stvarnih problema u našem obrazovnom sustavu. Nije stvar u domaćim zadacima. Ne možemo s dozom ljubomore posmatrati taj famozni finski sistem školovanja koji se stalno spominje i uzimati od njega samo ono što nam paše, što nam se uhvatilo za uho, na što su roditelji posebno slabi, a to su, naravno, domaći zadaci. Ukinimo domaće zadatke i rešili smo problem školstva, oslobodili smo našu, već dovoljno zasićenu i preopterećenu decu. Ma nismo! Nisu deca opterećena zbog domaćih zadataka, verujte mi da nisu. Rešavanje jedne lekcije u radnoj svesci oduzme im 5 do 10 minuta. Nije stvar u tome. Deca su preopterećena gradivom. Ne domaćim zadacima.
Smanji gradivo, izbaci ono suvišno, oduzmi ono nepotrebno, a onda ukini domaće zadatke. Jednog bez drugog nema. Ne može se očekivati da jedan učitelj u svom planu i programu svakog dana mora trčećim korakom ići dalje i obrađivati lekcije, da učenik kod kuće istovremeno ne otvori knjigu i svesku i da dobijemo zadovoljavajuće rezultate. Ne.
Ono što naš sistem treba jest rasterećenost i sloboda. Dajte učiteljima malo više slobode i prostora pa nek’ jednu lekciju obrađuje i 3 časa ako želi, bez da mu u tom slučaju za vratom duvaju svi zaostaci ovog sveta. Na taj će način deca bezbrižno i s lakoćom moći pratiti to isto gradivo, bez obzira na domaći zadatak. Na taj način njihov mozak neće biti umoran i preopterećen, već će postupno obrađivati informacije i upijati ono bitno.
Mislim da ako se nešto želi postići tim eksperimentom i ako se zaista želi postići reforma školstva, trebalo bi se krenuti od početka. Ne od sredine. Ne od kraja. Od početka. Od prve stranice udžbenika.
Ideja s ukidanjem domaćih zadataka možda nije loša ideja. Ima ona svojih i dobrih i loših strana, ali iskreno, smatram da u ovom slučaju nema smisla. Nema smisla pričati o tome ko će provesti taj eksperiment, nema smisla upirati prstom u one koji su to odbili, nema smisla pričati o domaćim zadacima dok se ne promeni nešto drugo, nešto što vodi do toga da su domai zadaci, s ovakvim tempom rada kakvo je ono sad, postale neophodne. Neophodne ako se želi pratiti i obraditi sve ono što nam je nametnuto i stavljeno pred nas da se s tim snalazimo kako znamo i umemo.
Reforma obrazovnog sistem nije mala stvar. Za to treba i vremena i novaca i sposobnih ljudi, ljudi koji znaju što rade. Sve je to meni jasno. Sve to stoji. Al’ ako se već želi učiniti nešto, učinimo nešto korisno. Pustimo sa strane i domaće zadatke i ocene i rasteretimo gradivo.
Rasterećenošću gradiva pružili bismo deci ležerniji boravak u školi, učenje kroz igru, izlaske u prirodu, praktične radove i više vremena za njihove slobodne aktivnosti i stvari koje oni vole.
Jedina stvar koja bi spasila naše školstvo jeste rasterećenost gradiva. To bi sa sobom donielo rešenje svega ostalog. Znam da ne otkrivam toplu vodu, znam da smo svi toga svesni i znam da većina onih koji su na bilo koji način vezani uz školu znaju o čemu pričam. Isto tako znam da je škola odgojno-obrazovna ustanova, a da je zbog stavljanja ovog drugog u prvi plan, zapostavljeno ovo prvo. Hteli mi to ili ne. Ne može se očekivati da učitelj uz sve gradivo koje treba da obradi, stigne još i da vaspitava decu. Ne kažem da ne radi to isto, jer radi. Itekako radi. I svi sve znamo.
Samo ne znam zašto smo onda tako glasni kad je reč o eksperimentu koji će mesec dana osloboditi našu decu domaćih zadataka, a tako tihi kad je reč o gomili lakozaboravljivih podataka kojima svakodnevno, već godinama i godinama, zatrpavamo tu našu istu decu?