Александра Краљевић и Свилана Селаковић, учитељице у ОШ „Влада Аксентијевић“ у Београду, говориле су за „Новости“ о свом позиву и ученицима.
Сандра, како сви зову Александру, иза себе има 33 године радног стажа и осам генерација основаца. Са већином је у контакту и данас. Каже, ишла им је на испраћаје у војску, венчања, крштења, рођендане, позивали су је да дође на Нови Зеланд, у Америку… Када дођу из „белог света“ обавезно се јаве својој учитељици. Прве „косе и танке“ линије учи данас и њихову децу.
„Раније генерације су биле мање информисане, а имали су више кућног васпитања, док ове данашње имају мањак поштовања и кућног васпитања, а вишак знања“, описује Сандра разлику међу генерацијама. „Е, то треба упаковати, упристојити. Зато је потребно доста причати, често избројати до десет, не реаговати одмах. Учитељ мора да задржи дете у себи“, додаје она за „Новости“.
Њена млађа колегиница Свилана, није прешла још ни пола Сандриног радног пута, а иза себе има „тек“ три генерације основаца. Сматра да оно што се учи на факултету нема пуно везе са оним што учитељ ради за катедром. Права пракса је тек у учионици.
„У учионицу улазим са осмехом, покушавам да се спустим на њихов ниво, да разговарамо што више. Стрпљење и разумевање су најважнији. Трудим се да им часови буду занимљиви, да могу да испоље своју креативност. Ако су уморни, дешава се да направимо предах. Веома је битно и каква је атмосфера у колективу, да се помажемо, да нема сујете, да се одељења међусобно друже“, каже Свилана.
Она додаје да су старије колегинице увек ту да помогну, да посаветују. За сваки час се темељно припрема, како би својим малим ђацима што боље пренела знање и они брже савладали градиво.
Пошто се последњих година рађа више дечака него девојчица тако је у одељењима, углавном, више дечака, него девојчица. И док учитељица Свилана каже да нема проблема са својим „момцима“, Сандра понекад „муку мучи“, али са „девојкама“. Каже да су, иако тако мале – „лукаве, превејане, да су у стању да дечаке преведу жедне преко воде“.
Дешава се и да родитељи не желе да прихвате да је њихово дете погрешило, да се мешају више него што треба у посао учитеља. У тим случајевима, ове учитељице покушавају разговором да реше проблем. Оно што је најважније, како истичу је, да после свега њихови ђаци изађу из школе као добри људи.