Aleksandra Kraljević i Svilana Selaković, učiteljice u OŠ „Vlada Aksentijević“ u Beogradu, govorile su za „Novosti“ o svom pozivu i učenicima.
Sandra, kako svi zovu Aleksandru, iza sebe ima 33 godine radnog staža i osam generacija osnovaca. Sa većinom je u kontaktu i danas. Kaže, išla im je na ispraćaje u vojsku, venčanja, krštenja, rođendane, pozivali su je da dođe na Novi Zeland, u Ameriku… Kada dođu iz „belog sveta“ obavezno se jave svojoj učiteljici. Prve „kose i tanke“ linije uči danas i njihovu decu.
„Ranije generacije su bile manje informisane, a imali su više kućnog vaspitanja, dok ove današnje imaju manjak poštovanja i kućnog vaspitanja, a višak znanja“, opisuje Sandra razliku među generacijama. „E, to treba upakovati, upristojiti. Zato je potrebno dosta pričati, često izbrojati do deset, ne reagovati odmah. Učitelj mora da zadrži dete u sebi“, dodaje ona za „Novosti“.
Njena mlađa koleginica Svilana, nije prešla još ni pola Sandrinog radnog puta, a iza sebe ima „tek“ tri generacije osnovaca. Smatra da ono što se uči na fakultetu nema puno veze sa onim što učitelj radi za katedrom. Prava praksa je tek u učionici.
„U učionicu ulazim sa osmehom, pokušavam da se spustim na njihov nivo, da razgovaramo što više. Strpljenje i razumevanje su najvažniji. Trudim se da im časovi budu zanimljivi, da mogu da ispolje svoju kreativnost. Ako su umorni, dešava se da napravimo predah. Veoma je bitno i kakva je atmosfera u kolektivu, da se pomažemo, da nema sujete, da se odeljenja međusobno druže“, kaže Svilana.
Ona dodaje da su starije koleginice uvek tu da pomognu, da posavetuju. Za svaki čas se temeljno priprema, kako bi svojim malim đacima što bolje prenela znanje i oni brže savladali gradivo.
Pošto se poslednjih godina rađa više dečaka nego devojčica tako je u odeljenjima, uglavnom, više dečaka, nego devojčica. I dok učiteljica Svilana kaže da nema problema sa svojim „momcima“, Sandra ponekad „muku muči“, ali sa „devojkama“. Kaže da su, iako tako male – „lukave, prevejane, da su u stanju da dečake prevedu žedne preko vode“.
Dešava se i da roditelji ne žele da prihvate da je njihovo dete pogrešilo, da se mešaju više nego što treba u posao učitelja. U tim slučajevima, ove učiteljice pokušavaju razgovorom da reše problem. Ono što je najvažnije, kako ističu je, da posle svega njihovi đaci izađu iz škole kao dobri ljudi.