U drugom po redu tekstu u okviru naše rubrike „Mi VAS pitamo“ razgovaramo sa učiteljicom iz Zrenjanina i našom saradnicom, Ivanom Bošnjak Bošnjak. Ivana je ispratila mnogo generacija, a danas, nakon decenija rada u učionici, još ima energiju i volju da stvari menja na bolje.
Zato je bilo logično da u rubrici koja bi trebalo da istakne stvarne potrebe, izazove i probleme s kojima se suočavaju učitelji i nastavnici na dnevnom nivou, ona bude jedna od naših prvih sagovornica.
I evo šta nam je Ivana rekla.
1. Šta je školi najpotrebnije da bi to bilo srećno mesto za nastavnike?
Veliki broj mojih kolega pomenuo bi platu. Mislim da zalaganje nastavnika (govoriću „učitelja“, jer mi je to najlepši naziv za naš posao), najmanje zavisi od plate koju primamo. Onaj ko zaista voli svoj posao, ne razmišlja o visini primanja, sve dok ta primanja nisu ponižavajuća.
„Srećno mesto“ za mene bile bi opremljene učionice, opremljena sala za fizičko.
Takođe, učionice bi trebalo da izgledaju drugačije. Nekada davno, dr Petar Mandić, čuveni naš pedagog, napisao je knjigu „Inovacije u nastavi“ . Žao mi je što niko od onih koji nam kroje Plan i program nije razmišljao o tome da se škole grade drugačije, da svako odeljenje ima svoju učionicu sa posebnom prostorijom za igru između časova ili u pojedinim delovima časova, gde bi vladala daleko opuštenija i svrsishodnija atmosfera za istraživački rad đaka. Lepše bismo se osećali da radimo u prostoru koji ne moramo da opremamo sopstvenim sredstvima ili sredstvima roditelja.
Bilo bi korisno za državu kad bi učiteljima dala više na važnosti, jer nas država degradira silnim dopisima i obavezama koje nas sputavaju da radimo posao koji umemo i volimo da radimo.
2. A kakva je to škola koja je srećno mesto za decu?
I deci bi bilo lepše i lakše da postoje prostorije u kojima ne bi morali da sede na drvenim stolicama nekoliko sati dnevno. Trebalo bi da uče više životnih veština, jer osnovna škola treba da pruži osnovna znanja o životu, a njena uloga bi trebalo da bude osposobljavanje za život, a ne samo za određene predmete.
Bilo bi korisno da svi imaju plaćenu nastavu u prirodi, letovanje ili zimovanje. Tako se jača kolektiv, kad su deca zajedno van škole i kad su upućeni jedni na druge.
Zatim, znamo da živimo u svetu gde se jede nezdrava hrana, a mi po školama imamo automate gde deca kupuju grickalice i gazirana pića. Besplatna zdrava ishrana uticala bi na zdravlje dece, a imala bi vaspitnu ulogu. Jer, mi razgovaramo o zdravoj hrani, a u školi mogu da kupe sve moguće nezdrave stvari.
Deca bi, takođe, bila srećnija kad ih ne bismo stalno kažnjavali (po raznim protokolima), nego kad bismo mogli da im pružimo empatičniju atmosferu. To ne može da zavisi samo od učitelja, nego država mora ozbiljno da se pozabavi prevencijom, ali ne protokolima, nego vraćanjem vaspitne uloge škole.
Trebalo bi da imaju više vremena za pevanje, slikanje, vajanje… (Tu se opet vraćam na opremljenost prostora)
Koje su to stvari koje vas u svakodnevnom radu sputavaju da svoj posao radite onako kako biste želeli?
Svakodnevni bespotrebni dopisi Ministarstva koje mi tumačimo kao da smo diletati koji su bez ikakve škole ušli u učionicu. Seminari koji nikog ne zanimaju i nemogućnost da bez ličnih sredstava pohađamo seminare koji nas interesuju i koji su važni za posao koji obavljamo.
Lično nisam imala problema sa roditeljima, nikad. Ali je tačo da se roditelji generalno mešaju u posao učitelja, kao da nismo škola nego smo emisija „Želje i čestitke slušalaca“. Svako ko je ikad išao u šklu, ima pravo da se meša u posao učitelja, počevši od kasirke (bez namere da uvredim bilo koga, kasirka u prodavnici u koju idem, veći je pedagog od onih koji nam „kroje kapu“ u poslu), do ministara.
A kad smo kod toga, mislim da su mediji najgori u tom mešanju. Sve ono što je nekad bilo normalno, sad se „na velika zvona udara“ po medijima. Svađe, čarke i tuče su oduvek postojale među decom. Od kad se u medijima priča o nasilju, ono je zaista sve prisutnije.
Mene lično ne sputava više ništa. Opremila sam učionicu kako sam želela, imam predivne đake i njihove razumne roditelje. Sputavaju me zvono i beskorisni predmeti uvedeni poslednjih godina.
4. Šta treba da se promeni da bi se školi vratila vaspitna funkcija, a nastavnicima integritet i dostojanstvo?
Nekada su carevi odlazili u narod, obučeni kao prosjaci, da bi videli kako narod živi. Bilo bi lepo da u ministarstvima koji se bave našim poslom (pri tom mislim i na ministarstvo finansija) rade ljudi koji znaju šta znači biti učitelj, koji su i sami radili u školi. Potrebno je da mediji afirmativno pišu o prosvetnim radnicima, a ne da izveštavaju samo kad je neki štrajk, prikazujući nas tako kao ljude koji samo hoće pare i štrajkuju, a ne rade ništa.
Potrebno je izbaciti veliki deo nastavnih sadržaja koji služe za reprodukciju, ne znanja, nego naštrebanog gradiva. Uvesti sadržaje koji zanimaju decu i na suptilan način ih odvajaju od digitalnih sadržaja koji ih zagušuju.
Naravno da bi trebalo da imamo primanja takva da nam se ne podsmevaju đaci i roditelji koji imaju mnogo više. Veća primanja ne bi napravila bolje nastavnike, ali bi nas stavilo u poziciju da nas ne ismevaju na svakom koraku. Onaj koga mediji večno ismevaju, ne može imati integritet i autoritet u „širokim narodnim masama“.
Što se zakona tiče, trebalo bi da imamo mogućnost procene situacije kao stručnjaci, a ne kao ljudi koji moraju da se boje pretnji nadređenih i roditelja.
5. Kada bi neko Vas pitao, šta biste prvo promenili? Odmah, sutra.
Već danas, a ne sutra, ukinula bih predmet Digitalni svet. Pričam u svoje ime. Najzad imam predivne roditelje koji svojoj deci ne dozvoljavaju upotrebu mobilnih telefona, a ja moram da na tim časovima „guram“ deci upotrebu digitalnih uređaja. Umesto toga, uvela bih još jedan čas Muzičke kulture, drame i pokreta, umetnosti uopšte.
6. A dugoročno? Kakva nam je reforma obrazovanja zapravo potrebna?
Svojevremeno sam bila, prvo kritizer, zatim kritičar, a onda veliki pobornik „Gašovice“. Ta reforma je trajala samo godinu dana i bila sam učitelj prvog razreda tada. Dopadalo mi se što mogu da kombinujem predmete, pa sam celog dana tematski radila tako da su deca imala sve potrebne predmete, ne odvajajući Srpski jezik od Matematike ili Sveta oko nas, Drame i pokreta i slično.
Trebalo bi ukinuti ocenjivanje, a uvesti procenjivanje napredovanja, ali zaista, a ne formalno. Onaj ko je napredovao u odnosu na sebe, postigao je, možda, mnogo više od nekog ko napreduje u odnosu na nekog drugog.
Ukinula bih Opšti uspeh učenika. Ne može svako dete biti sposobno za sve. Sistem traži da onaj ko je nadaren za slikanje mora imati peticu iz matematike da bi upisao željenu umetničku školu. Ovo je banalan primer, ali je tako.
Potrebna nam je reforma koja će otvoriti put svakom detetu ka onome u čemu je najbolje. Država trenutno nema dobre vozače, keramičare, zidare… Potcenjuju se određena zanimanja, jer je sistem uz pomoć medija takav da se protežiraju kladioničari, starlete i učesnici rijaliti programa.
Nažalost, u našu branšu retko ko hoće, jer nas je sistem degradirao. Država ne vodi računa o tome da, osim što nema ko da kvalitetno zida, neće biti nas koji udaramo temelj za funkcionisanje svega.
Deca starijih razreda sede na drvenim stolicama puno radno vreme. Sistem nam je koncipiran da ne možemo da se bavimo interesovanjem dece i usmeravanjem njihovog interesovanja, nego moramo da ih pitamo.
U Staroj Grkoj, učitelj je boravio u prirodi sa svojim đacima, oni su ga pitali ono što ih zanima, on je odgovarao na njihova pitanja. To je dobar sistem učenja. Naš sistem je zasnovan na tome da mi stalno pitamo decu. Znači, oni koji znaju, stalno pitaju one koji ne znaju. Tu napretka nema.
Dugoročno: ulaganje u škole, opremanje škola, topla voda za pranje ruku u učionicama, manji broj đaka u odeljenju… Smešno je ovo što sam navela, to bi trebalo da je svakodnevica.
Kontrola medija i digitalnih sadržaja korisnija je od kontrole našeg rada.
Da rezimiram: Škola bi trebalo da ima veću autonomiju. Jer, ne radimo svi pod istim uslovima, nemamo đake iz istih socijalnih sredina, a Program je isti za sve. Dozvoliti bar 30 % sadržaja koje bi svaka škola planirala prema navedenom.
Uvesti više životnih veština.
Za kraj, istinit podatak: U Zrenjaninu, gde ja živim i radim, prosvetni radnik ne može da ode na bolovanje, jer nema ko da ga zameni!
Kakve nove reforme, kad neće biti prosvetnih radnika?