У једном од текстова које смо недавно објавили било је речи о томе како се образовање у Србији заснива само на ентузијазму и борби појединаца. И то је потпуно тачно. Само што ни сами нисмо знали колико је таквих ентузијаста у нашем образовном систему.
Једна од њих је Весела (Лела) Мачкић, која од 2014. године ради у ОШ „Иван Гундулић” на Ченеју и тренутно је учитељица ђацима другог разреда. Лела је мама, учитељица, полумаратонац, велики поборник здраве исхране. Она је своје ђаке, тек осмогодишњаке, научила нечему много важнијем од онога што план и програм прописују – да сами засаде, негују, одгаје и уберу храну, да заволе здраву храну, да се поштују и воле међусобно, да воде рачуна једни о другима и да цене оно што им природа даје.
Лела, како је све почело? Како је настала и расла ваша башта и чега све у њој има?
Све је почело у учионици. Посматрајући свакодневно своје ђаке прваке приметила сам да поједини ђаци долазе у школу, а да нису доручковали или ручали, носе ужину у виду грицкалица, газираних сокова, кроасана. Заправо све оно што нема задовољавајуће нутритивне вредности већ само празне калорије без довољно витамина и минерала који су потребни да би деца имала енергије. Желећи да утичем на њихове прехрамбене навике, у договору са њима, увели смо плакат здраве ужине где су се бележили дани кадa је неко од њих донео и јео здраву храну. Како такмичење на децу делује подстицајно, они су врло брзо почели да доносе воће и поврће за ужину и тако су у нашу учионицу „ушетале” јабуке, шаргарепe, бананe, хељдине плочице, смућкано воће и поврће, интегралне палачинке, бадеми, лешници, аронија, малине, карфиол, броколи…
Сваки дан наша здрава иницијатива је добијала све већу димензију и тако смо полако у целу причу укључили родитеље. Сазван је родитељски састанак, предочен је план активности око уређења дела дворишта и стварањa наше мале баште.
Окупили смо се један викенд сви у дворишту школе и посејали ротквице, спанаћ, руколу, блитву, шаргарепу, лук, краставац, паприку, цвеклу, купус, јагоде, малине, босиљак, першун, здравац, јагорчевину, рузмарин, лаванду, матичњак, жалфију, менту. Ученици су свакодневно обилазили башту и за пар недеља већ смо могли да уживамо у плодовима сопственог рада.
Чија је била иницијатива и каква је била реакција родитеља и ђака, а како реагују колеге?
Иницијатива је била моја, али морам нагласити да сама овај пројекат не бих могла да реализујем. Велику подршку и помоћ, од самог почетка, имала сам од родитеља, а и имам је још увек. Наравно у целокупном раду велику подршку пружају ми колеге, од којих би свако могао своју причу да исприча, и породица која има разумевања за све моје идеје.
Кроз сам пројекат ђаци су свакоднeвно повезани са природом, увидели су важности агрикултуре у животу људи. Свакодневно радећи у башти ученици су, за узврат, добијали нутриционистички здрав оброк. Такође су посматрали биљке и њихов раст као и утицај природних извора енергије и природних појава на њихов развој (природне непогоде које су нас задесиле у току марта: град, снег, киша, олуја). Нарочито им је било занимљиво да траже пужеве, глисте, ровце, тако да смо већину лекција из Света око нас реализовали управо у башти.
Врло често су нам се у тој активности прикључивали и други наставници, поједини су давали предлоге шта би могли још да посадимо, доносили семе или помагали приликом чупкања траве.
Како су подељене дужности око баште?
Деца су свакодневно имала обавезе да залију биљке, чупају коров, расађују. Викендом су се договарали и правили смене ко ће кад бити задужен за заливање. У почетку смо само ми то радили, али врло брзо су старији ученици изразили жељу да нам помажу. То је, заправо, касније постао омиљени кутак свих ђака школе и један од начина за мотивисање ученика да чувају школски простор, јер нарушавањем изгледа школског дворишта показивали би да заправо не цене сопствени рад и труд.
А током распуста? Како сте одржали башту у том периоду?
Углавном су долазили ученици који живе у близини школе и све је било на добровољној бази. У августу су у башти сазрели цвекла и парадајз. Сад чекамо да се заврше велики послови на њивама па ћемо припремити земљиште за јесен и договарамо се шта ћемо садити за следећу годину.
Како ђаци реагују на идеју здраве хране и како сте их мотивисали да је заволе и уместо слаткиша као боље решење за ужину прихвате воће и поврће?
Како би их мотивисала да заволе здраву храну организовала сам и једну радионицу са нутриционисткињом Моником Варгом и она нас је кроз једну игрицу научила да треба да једемо дугу. Да би дуга била лепа потребне су јој све њене боје, тако је и нашем телу потребно да уноси храну различитих боја како би било здраво и имало енергије. Ученици су онда имали прилике да уживају у великим аранжманима од воћа и поврћа и на тај начин смо им показали да храна може лепо и да изгледа осим што је пријатног укуса и пуна витамина. А како у разреду имамо ученицу са дијабетесом, имали смо и предавање о томе шта је то дијабетес и како храна може да помогне да се наша Маша осећа боље.
Наравно кроз цео процес здраве исхране пролазила сам заједно са њима. Испробавали смо разне „здраве грицкалице“ из продавница здраве хране, јели интегралне хлебове са паприком и краставцем, проје са зељем и слично.
Физичка активност је наравно обавезан пратилац здравог начина живота. Када је лепо време трчимо напољу и редовно имамо три пута недељно часове физичког васпитања у сали. Срећни смо што имамо велику нову фискултурну салу и могућност да је користимо за сваки час физичког.
Помаже ли вам још неко и да ли би вам значило да се нека компанија јави и пружи подршку?
Што се тиче самог пројекта, он је финансиран од стране родитеља и мене. Међутим, кад смо почели да уређујемо двориште добили смо позив од школе „Милан Петровић“ на Ченеју да их посетимо у циљу едукације. Том приликом не само да смо научили пуно о начину садње, расађивању и неговању биљака након расада, већ смо добили на поклон и много зачинског биља и цвећа.
Ми бисмо волели да у некој блиској будућности имамо један мали пластеник где бисмо гајили јагоде, али то је за сада само у фази идеје.
Ви сте спортиста, поборник здраве исхране и трудите се да пренесете то и на своје ђаке. Одакле толика мотивација?
Мотивација су ми управо деца. Они заиста на један потпуно неискварен и искрен начин исказују своју захвалност за све што лепо чинимо за њих.
Ове године смо, рецимо, успели да средимо нашу учионицу, окречимо је, сами смо фарбали клупе, а у сарадњи са родитељима, професорком енглеског jeзика, Горданом Дамјанац, и директорком школе, Лидијом Радуловић, обезбедили смо средства из донација од стране три компаније за куповину паметне табле, пројектора и беле табле. Уредили смо кутак за читање у нашој учионици у чему су нам помогли другари из наше матичне школе. Ученице седмог разреда су са професорком ликовног васпитања Снежаном Мандић два дана осликавале мурал у нашој учионици, а у плану је и осликавање дела зида у башти. Трудимо се свакодневно да предност тога што наша школа има два објекта максимално искористимо кроз заједничке радионице, па и овај пројекат – здрава исхрана. Тако смо и 500 кг органских јабука које смо добили на почетку школске године поделили са другарима из матичне школе „Иван Гундулић“.
Шта за вас значи бити учитељ? Очигледно је то много више од пуког предавања лекција и бирократије која прати тај посао.
Бити учитељ је један заиста диван позив. Радити са децом је за мене право богатство и привилегија. Родитељи нам дају нешто највредније што имају и препуштају нам да заузмемо једно веома важно и одговорно место у њиховим животима. Кроз процес образовања и васпитања ми посматрамо како та деца одрастају, сазревају и постају самостални чланови друштва спремни да овај свет промене на боље.
Како би своје вредности и потенцијале максимално развили трудим се да својим ђацима пружим подршку не само у школи него и кроз ваннаставне активности. Пратим их на разна такмичења, културно уметничка дешавања и радујем се са њима свакој освојеној медаљи или пехару.
За крај ми остаје само да напишем цитат са мајице коју сам добила од своје ученице 1. септембра: „Ја сам учитељ, а која је твоја супермоћ?“
Интервју водила: А. Ц.