Александар Тодосијевић је наставник историје који годинама учи децу да питају „зашто“, а не само да памте датуме. Запослен је у београдској основној школи „Бранко Радичевић“, аутор више уџбеника, и председник Удружења за друштвену историју – Еуроклио, мреже која окупља преко 700 наставника историје из целе Србије. Аутор је више уџбеника за ученике основних школа, приручника за наставнике и обука посвећене темама попут Холокауста, антисемитизма и мирних иницијатива на простору бивше Југославије током ратова деведесетих.
Немамо тако често прилику да у рубрици Ми ВАС питамо разговарамо са историчарима, па је тако овај разговор посебно важан.
О актуелном Нацрту измена Закона о образовању, суспензији наставничких лиценци, ограничавању права ученика на удруживање и најавама сужавања Савета родитеља, говори без увијања: сматра да предлог, уместо да гради поверење између школе, наставника, ученика и родитеља, уводи контролу и репресију. Истовремено, објашњава шта, по његовом мишљењу, чини добар уџбеник, зашто ученичка слобода удруживања није угрожавање ауторитета школе, и због чега верује да ниједан уџбеник – ма колико добар – не може заменити доброг наставника.
Разговарали смо о томе какав је образовни систем данас, шта би прва потеза „министра просвете“ требало да буду, и какве промене Тодосијевић заиста очекује од нове школске године.
Како бисте, укратко, описали образовни систем у Србији?
Образовни систем у Републици Србији се у јавности представља као систем који пролази кроз процес модернизације и усклађивања са европским стандардима. Међутим, свакодневни живот у школама показује другачију слику – образовање је и даље снажно оптерећено политизацијом, недостатком ресурса и све већим незадовољством наставника, ученика и родитеља.
Узроке таквог стања треба тражити у све већој централизацији управљања образовним системом од стране Министарства просвете и сужавању професионалне аутономије школe, директора и наставника. Просветни радници се налазе на маргинама друштва услед лошег материјалног статуса, тешких услова рада и нарушеног достојанства професије. Све je већи недостатак кадрова из године у годину, као једна је од важних последица статуса професије у друштву, где је све мање младих који уписује наставничке факултете и желе да се запосле у образовању. Финансијска ситуација и недовољно развијена школска инфраструктура је одраз прилика у држави, да су материјална издвајања за просвету у односу на БДП знатно далеко испод просека држава Европске уније и других економски развијених држава. Постоји још проблема које би требало анализарати, али по мом мишљењу ово су нека од горућих.
Последица свега наведеног јесте потпуни губитак поверења у образовни систем.
Наставници се све чешће осећају као административни радници, ученици као део система у коме ретко имају прилику да активно учествују, а родитељи као посматрачи који немају стварни утицај. Истовремено, живимо у времену у којем је проток информација бржи него икада раније, а утицај медија и друштвених мрежа пресудан на генерације младих. Савремена школа треба да буде место где се млади уче да критички мисле и оспособљавају за живот у савременом друштву.
Ако бисте се на неко кратко време нашли у фотељи министра просвете, шта је прва ствар коју бисте предузели? Шта бисте променили?
Не сећам се да је у новијој историји на то место изабран неко ко имају јасну и дугорочну визију развоја образовања тј. особа компетентна да разуме потребе образовног система и да га прилагоди потребама савременог друштва. Министар просвете, пре свега, мора да буде особа из струке, која јако добро познаје све слабости и недостатке система, али и особа која има визију знање на који начин проблеми могу да се решавају и систем да се унапређује.
Када бих ипак имао прилику да утичем на систем, мој први задатак би био да просвету вратим струци. То значи да се кључне одлуке доносе након озбиљних истраживања, анализа, дијалога са наставницима, директорима, родитељима, ученицима и академском заједницом. Намерно сам изоставио дијалог са синдикатима, барем до оног тренутка када се утврди који синдикат заиста представља репрезентативан тј. онај који ће заступати интересе просветних радника.
Највиталнији образовни системи су они који имају вишедеценијски континуитет и који су заштићени од утицаја дневне политике. Србији је потребна управо таква образовна политика – она која ће трајати дуже од једног министарског мандата и једног изборног циклуса, невезано за политичку опцију која је на власти.
Кад говоримо о променама, она о којој се тренутно највише полемише дешава се у Закону о образовању. Министарство просвете и званично је објавило Нацрт измена и позвало на јавну расправу. Какав је ваш утисак и који су негативне, а које позитивне измене предлога новог Закона?
Мој утисак је да овај Нацрт настао пре свега као одговор на друштвену и политичку кризу кроз коју Србија пролази. Најлакше је коментарисати позитивне измене предлога закона, јер скоро да их и нема и у контексту целокупног законског решења она су занемарљива. Управо зато сматрам да је важно да га не посматрамо само као скуп позитивних и негативних измена појединих чланова закона, већ као документ који говори о томе како држава данас види школу.
Сматрам да је суштина сваког закона у образовању да штити право деце на квалитетно образовање, да негује професионалну аутономију наставника и да обезбеди учешће родитеља у раду школе. Овај предлог закона уместо да ставља тежиште на јачање поверења и сарадње између ученика, наставника и родитеља, намеће контролу, ограничења и репресију. Посебно треба да брине свака измена која може да ограничи простор за активно деловање ученика, професионалну аутономију наставника и активно учешће родитеља у раду школе.
Наставнике највише забрињава измена закона када је у питању суспензија лиценце. Одговорност је саставни део наставничке професије и нико не доводи у питање санкције уколико наставник не реализује васпитно-образовни процес.
Највећа опасност оваквог законског решења није у самој суспензији, већ у могућности њене злоупотребе. Уколико суспензија лиценце постане инструмент који се може примењивати према наставницима који протетвују и јавно износе критички став о стању у друштву, онда она постаје средство притиска и контроле. Тиме ће наставник да буде сведен на обичног државног чиновника чији је основни задатак да беспоговорно извршавање наређења својих претпостављених, у већини случајева – директора.
Школа у којој наставник страхује да ће због свог професионалног става изгубити лиценцу, не може бити школа која образује и васпитава. Када се слобода наставника ограничава, на губитку није само професија, већ и друштво, јер без слободног наставника нема ни квалитетне школе. Кроз прошлост су напредовала она друштва која су неговала слободну мисао, дијалог и право да се аргументима преиспитују одлуке власти. Школе треба да буду места где се те вредности уче и развијају.
Као историчар, зашто бисте рекли да је важно да ученици имају слободу удруживања и деловања, иако су малолетни? Посебно у средњим школама и гимназијама…
Нацрт измена закона где се ученицима ограничава право на удруживање „у различите групе и клубове“, а оставља једно могућност организовања у ученички парлманет који је опет, под контролом координатора тј. особе коју постави директор, у потпуности је у супротности са основним принципима образовања и васпитања.
Школа треба да буде институција у којој млади уче како функционише друштво, зашто постоје правила, али и како се аргументовано износи другачије мишљење и преузима одговорност.
Ако младима ускратимо могућност да се организују, решавају проблеме и заступају своје ставове у оквиру школе, поставља се логично питање – да ли желимо да имамо активне и одговорне грађане или поданике и послушнике? Ако желимо младе који ће сутра поштовати институције, морамо им омогућити да у њима учествују. Управо због тога је важно да у њој постоји простор за дијалог, удруживање и одговорно грађанско деловање.
Држава не треба да страхује због ученика који се самоорганизују. Оно што нас је историја научила јесте да треба да бринемо ако школа почне да васпитава генерације које су научиле да је паметније ћутати него мислити својом главом.
Како видите измене које се тичу Савета родитеља? Ставови се ту доста разликују, те би аргумент надлежних за смањење броја чланова могао бити повећање ефикасности овог тела…
По мом мишљењу ово је најдрастичнији предлог измене Закона, по коме Савет родитеља наставља само формално да постоји. Очигледно је повезанаст наставника и родитеља протеклих година представљала највећу снагу отпора таласу репресије који спроведен над школама које су биле у неком облику протеста. Можда управо у томе треба тражити суштину ових измена.
Када су родитељи организовани, када заједно са ученицима и наставницима чине активну школску заједницу, они имају снагу да постављају питања, указују на проблеме и захтевају одговорност. Уместо да се таква енергија препозна као вредност и важан ресурс школе, оваквим решењима ствара се утисак да се активни родитељи и њихово учешће доживљавају пре као препрека него као партнерство.
Учешће родитеља у раду школе и њихова партиципација је основно демократско право које се практично овим предлогом Закона укида. Уместо да родитеље препозна као партнере школе, Министарство просвете им овим изменама сужава простор за учешће и затвара врата која су деценијама представљала основни механизам њиховог утицаја на школски живот.
На наставнички позив надовезали сте и посао израде уџбеника, па сте тако, махом за Едуку, писали наставни материјал за основце. Да ли вам је то што нисте ”само” историчар, већ и педагошки радник који је сваког дана у контакту с децом помогло да направите бољи уџбеник?
Сматрам да израда уџбеника није само резултат рада једног човека. У изради уџбеника учествује тим људи који поред аутора/коаутора чине уредници, стручни консултанти, рецензенти, евалуатори, илустратори, дизајнери, цртачи карата, лектори, … Учитељ или наставник има једну огромну предност у односу на друге, јер је у непосредном контакту са ученицима тј. крајњим корисницима уџбеника и најбоље може да осети њихове потребе. Свакодневни рад у учионици омогућава му да препозна шта ученике покреће, шта им привлачи пажњу, са којим се садржајима највише муче и који приступи их подстичу да размишљају и постављају питања. То је драгоцено искуство које не може да надомести ништа друго.
Када смо писали уџбенике, нисмо полазили од питања шта све знамо као историчари, већ шта је ученицима заиста потребно да би разумели прошлост. Добар уџбеник није онај који садржи највише података, већ онај који ученику помаже да размишља, повезује појаве и развија историјско мишљење.
Историја није само пука фактографија, списак година и личности. Она је прича о људима, породицама и судбинама, а добар уџбеник треба да помогне ученику да нешто открије и сам, да постане својеврсан истраживач прошлости. Ученици су најбољи критичари сваког уџбеника. Ако ученици не разумеју оно што сте хтели да представите, онда проблем није у њима, већ у вама.
Подједнако је важно да уџбеник буде прилагођен узрасту ученика. Није циљ да импресионира колеге историчаре својом научном методом и ерудицијом, већ да сложене појаве објасни јасно, занимљиво и прецизно. То је можда и најтежи задатак за ауторе уџбеника. За мене је добар уџбеник онај који ученик не доживљава као трауму, већ као подстицај да сазна нешто више. Ако после процеса учења ученик пожели да постави још једно питање, да потражи додатни извор информација или да поразговара о теми, онда је уџбеник испунио своју сврху.
На крају, верујем да добар уџбеник никада не може да замени доброг наставника. Уџбеник је важно наставно средство, али квалитет наставе и даље највише зависи од наставника.
Нова школска година је ту, шта од ње очекујете?
Промене.
Али не промене Закона о образовању…
Суштинске промене које ће вратити поверење у школу, које ће наставнику вратити професионални углед, ученику осећај да је активни учесник образовног процеса, а родитељу уверење да је партнер у образовању. Промене које неће полазити од питања како успоставити контролу и репресију над школом, већ како је учинити бољом.