Učiteljica se pamti do kraja života

Ne znam za vas, ali znam da pamtim samo nekoliko imena nastavnika i profesora koji su me, godinama strpljivo i predano, učili životu i o životu. Imena je mnogo, menjala su se, profesori dolazili i odlazili, nekada predavali samo po mesec-dva, nekada i po godinu-dve.


Univerzitetske profesore pamtim, bili su tu kada sam se kalila u stručnjaka. Ono što pamtim su imena moje dve učiteljice, jedne u prvom i drugom razredu, a druge u trećem i četvrtom. Znam mnogo takvih poput mene koje se sećaju samo ovih imena i koje će s radošću pričati o svojim učiteljicama i učiteljima, sećati se prvog dana polaska u školu, zadataka, briga, cepanja listova, brisanja krivih i pravih linija, brojanja, sricanja. A koliko je mnogo vremena proteklo od tada!

Kako to da je učiteljica neko čijeg imena se decenijama sećamo sa toliko topline? Ko je ona? Koga predstavlja? Zbog čega je učiteljica uvek i ponovo samo „moja“, a svi su drugi više „naši“. Nije retkost da se u intervjuima za posao, ili neko ispitivanje,

traži od nas da se setimo profesora koji nam se po nečemu urezao u sećanje. Hm, bilo je tu strogih, pravednih, nepravednih, blagih, nezainteresovanih, surevnjivih, toplih, razumevajućih. Rečju, raznih. Svako od njih je imao makar malo udela u onome ko smo i šta smo, ali ostaje nam opet učiteljica.

Prva, posle mame

Učiteljica je prva osoba posle mame, babe, tetke koja je samo i jedino naša. Često podseća na one bliske rođake, bake npr., za koje je svako od unučadi tvrdio da najviše voli baš njega ili nju. Mnogo godina posle, ume da se ponovo zametne rasprava koga je zaista najviše volela. Pa, mene, naravno. Smešnih li situacija u kojima već vrlo odrasli ljudi, debatuju o tome ko je bio omiljeno dete.

Tako je to i sa učiteljicom. Njene prave godine i nisu zbog toga što ih ima onoliko smo joj ih mi dali. Nikada suviše manje, nikada zašla u godine. Otuda čuđenje kada shvatimo da smo poslednja generacija baš naše učiteljice. Kako to odjednom?
Učiteljicama treba zabraniti da stare. Naše je da rastemo, njihovo da budu uvek tu za nas.
Doček ispred škole

Prvi kontakt sa školom je kontakt baš sa učiteljicom. Da zanemarimo sva ispitivanja
neophodna za polazak u školu, očni, ušni lekar, fizijatar, psiholog, pedagog… nas dočeka ispred škole, po dvoje, u paru, od kada je sveta i veka, uzme iz ruku svih onih ozarenih i po malo uplakanih lica koja su nas radosno dopratila do škole, dovede do učionice, pokaže nam gde ćemo od sada boraviti, ponuditi ko želi gde da sedne, pusti da izvadimo ono što smo grčevito poneli od kuće i počne da nam priča. Ne sećamo se šta, ali mora biti da je bilo nešto lepo. Ima nečeg umirujućeg u tome šta nam govori učiteljica. A dečjih glavica koje vire kroz prozor proveravajući da li su roditelji još uvek tu ima bezbroj. Kad ono, ona već zna 
kako se koja glavica zove.  🙂

Ko zna sve o nama

Kada krenemo na rekreativnu, ili kako se to nekada zvalo na ekskurziju, zna ko još uvek piški u krevet i ne bi ga izdala ni za živu glavu. Zna ko plače noću za mamom, ko mora da ponese medu, ko ne ume sam da opere kosu, kome mora da doda čist veš kako se ne bi vratio u istom onom u čemu je pošao. Zna ko ne voli da nosi kapu, baš su dosadne te kape, zar ne, ko je alergičan na hranu, a ko na ujed insekta. Nekada nas je učila da pošaljemo razglednicu kući i napišemo kako se provodimo: „Dragi mama i tata, ovde je lepo. Igramo se ceo dan“. Rukopis dečji, iskrivljen, neujednačen, ali smo pisali sami. Marka zalepljena ukrivo. Da li se još neko seća poštanskih marki na ne baš lepo obojenim razglednicama na kojima se vidi kolaž fotografija mesta u kome boravimo sa školom? Puštala nas je i da pozovemo roditelje telefonom. Nekada su postojali samo stabilni telefoni. Uvek je znala ko koliko treba da priča da se ne rasplače. Doza razgovora primerena danu i raspoloženju učenika. Nekada i roditelja. Znaju i roditelji da banu na rekreativnu, onako kao baš su usput tuda prolazili pa da vide kako su deca. Danas je to bar malo lakše. Postoje mobilni telefoni, pa je razgovor sa roditeljima dostupniji. Lakše svima. I učiteljici, naravno.

Šta nas je sve naučila
Uči nas ona kako se neguje drugarstvo.
– Kada je neko bolestan, javite mu šta je bilo za domaći. Ako je neko zaboravio gumicu u školi, 
vratite mu je. Smeš da pozajmiš lenjir, ne smeš da ga uzmeš bez pitanja. Nema razloga da vučeš za kosu devojčicu koja ti se sviđa, neće te hteti, pa to ti je. Kada se druže tri drugarice, ne mogu dve da budu „prave“, a treća rezerva. Drugarstvo je drugarstvo. Kada se posvađaju malopređašnji drugari, nađe načina da razmiricu razreši.

Uči nas slovima, brojevima, nekim pojmovima koji su izgledali tako jednostavno dok nismo pošli u školu. Zbog čega se kaže „vidikova linija“? Ona zna. Uz nju učimo da je lakše vući nego gurati, da ulje pliva na vodi, ali ne da bi se osvežilo. Učimo o ljudima koji su stvarali našu istoriju, kulturu. Nešto naučimo i o svetu van naših granica, tek da znamo da nismo sami na planeti. Pa uči i lepom ponašanju, pohvali haljinicu ili patike, kaže za tek ošišanu kosu kako je mnogo lepa.

UČITELJICAMA TREBA ZABRANITI DA STARE.NAŠE JE DA RASTEMO,
​NJIHOVO DA BUDU UVEK TU ZA NAS

Super žena

Svakom od nas zna ime i prezime, rođendane, slave, zna naše roditelje, ume i njih da izgrdi za nešto čemu nas nisu najbolje naučili, ali i da pohvali. Retko je ljuta, a kada jeste, to je sa razlogom. Nije ona super žena, samo je učiteljica. A to već mnogo znači.

Jeste li znali da i učiteljice imaju porodice i svoju decu? Imaju. Mudro ih drže u drugom planu poznajući tananost dečjih duša. Bilo bi malo zavisti u tome da deca shvate da učiteljica voli još nekog.Vremena se menjaju. Učiteljice ostaju onakve kakve ih pamtimo i kakve ih zatiču naši prvaci. Nešto se ipak promenilo. Mi!

Prestali smo da učimo decu da se brane, a ne napadaju, tolerišemo svojoj deci ono što tuđoj ne bismo nikada, svađamo se na roditeljskim sastancima, nadmećemo se čije je dete bolje, tužimo drugu decu i njihove roditelje, a pri tome se pravimo slepi, nemušti i nevešti kada primetimo da je neko dete zlostavljano kod kuće ili ga zlostavljaju isti ti mališani koji s njim dele istu školsku sudbinu. Ma nije moguće, reći će većina roditelja. Mali su za to da zlostavljaju druge. Pitajmo te druge i reagujmo kada nam učiteljica skrene pažnju na to. Ništa strašnije od razbesnelog oca koji brani svoje agresivno dete tvrdeći da je nevino; samo se malo zaigralo, malo „zveknulo“ po deseti put drugo dete i što sad to dete kmeči?! Razmazili ga kod kuće. On je svoje dete učio da bude jako. Takva su vremena. Onda ih učiteljica uči da prijaviti nasilje nije isto što i tužakati. Teška, a tako važna životna lekcija.

U ova vremena učiteljica je izložena većem nezadovoljstvu roditelja, lako postaje ekran za projekcije svih njihovih nezadovoljstava, nekad joj se i deca obraćaju na neprikladan način, koristeći ono što su čula kod kuće. Od nekih stvari se teško beži, naročito od onih koje deca usvajaju oponašanjem roditelja kod kuće. Kako je „neprijatelj“ uvek spolja, tako se traži u drugima. Ne u nama.

Zbog svega ovoga, učiteljica ostaje neko čije se ime pamti celog života. Valjda poslednje ime nekog odraslog čoveka koji je značio toliko i tako i ko je na takav način negovao, bio voljen i zasigurno voleo. Čak i da nismo zapamtili ime, ono je univerzalno-Učiteljica.

Piše: Vesna Brzev-Ćurčić, psihoanalitičar

Izvor: danijelinepametnice3.weebly.com/