Učiteljica Suzana Miljković radi u OŠ ”Kralj Petar I“ u Nišu, a 2015. godine proglašena je jednim od najboljih edukatora u Srbiji. Za Zelenu učionicu odgovorila je na nekoliko pitanja, a odgovori su takvi da smo odlučili da svaki od njih zaslužuje da bude tekst za sebe.
Na pitanje da li bi, kad bi ponovo birala profesiju, nešto promenila, kaže da teško može da odgovori sa da ili ne. Da biti dobar nastavnik ne znači biti žrtva. A da najbolji pokloni koje možete dati svojim učenicima nisu idealno pripremljene pametne tablice ni perfektno popunjeni dnevnici, već odmoran, smiren i nasmejan nastavnik koji ima vremena da ih zaista čuje.
”Negujući sebe, vi zapravo negujete i njih.” – kaže učiteljica Suzana.
Ceo njen odgovor na ovo pitanje sledi:
”Kada me ovo pitate, moram na trenutak da zažmurim i pustim da kroz mene prođu svi oni glasovi, lica, suze, promašaji i pobede sakupljani tokom više od trideset godina.
Da vam odgovorim jednostavnim „da“ ili „ne“ značilo bi da ignorišem sve one neprospavane noći, trenutke duboke iscrpljenosti i osećaj da se borite sa vetrenjačama. Sa druge strane, reći „ne“ značilo bi da poričem najlepše, najčudesnije delove svog bića koji su se rodili baš u toj učionici. Moj iskren odgovor je: Da, ponovo bih izabrala ovaj poziv. Ali sa sasvim drugačijim razumevanjem cene koju on nosi.
Evo kako dolazim do tog odgovora kada svučem sve profesionalne maske i pogledam u dušu. Pre svega to je borba sa težinom koju niko ne vidi. Da biste razumeli ovaj izbor, morate znati šta on zaista znači iznutra. Buditi se decenijama sa svešću da ispred sebe nemate papire niti ekrane, već živa, krhka ljudska bića, ponekad je nepodnošljivo teško.
To između ostalog znači i nošenje tuđih tereta.
Učionicu ne pune samo deca. Sa njima ulaze i njihove porodične drame, tišine, zanemarenost, prevelika očekivanja roditelja, strahovanja. Kada volite ovaj posao, vi tu decu ne ostavljate u školi u 13 časova. Vi njihove uplašene oči nosite kući, sa njima ručate i sa njima ležete u krevet.
Osećaj nemoći koji se rađa jer najteži trenuci nisu oni kada su plate male ili kada vas zatrpaju administracijom. Najteže je kada date sve od sebe, celu svoju dušu, a vidite da dete i dalje pati, da mu ne možete pomoći da prevaziđe sopstvene demone ili loše okolnosti u kojima raste.
Da me pitate u nekom od onih dana kada se osetite potpuno potrošeno i nevidljivo, možda bih vam rekla: ,,Bežite od toga.“ To je ljudski. Ali onda kada razmislim o onome šta ovaj poziv zaista jeste, kada odbacim sve spoljašnje dimne zavese – sistem, ocenjivanje, programe – ostaje samo suština. Učiteljski poziv je jedan od retkih prostora na ovom svetu gde možete biti direktan svedok i babica rađanja jedne ljudske duše.
To je transformacija koja leči. Nema tog novca ni statusne pozicije koji mogu da zamene onaj trenutak kada dete koje je verovalo da je ,,glupo“ ili ,,neprimećeno“ odjednom raširi oči jer je nešto razumelo i još važnije, jer je poverovalo u sebe. Videti kako uči i kako se od uplašenog deteta pretvara u samostalnog, toplog i mislećeg čoveka … to je privilegija koja vas duboko menja. To je trag koji ostavljate u večnosti.
Svi mi tražimo smisao. Posao učitelja vam ne dozvoljava da se pitate da li je vaš život imao smisla. Kada posle dvadeset godina sretnete odraslog čoveka koji vam kaže: ,,Hvala vam što ste me saslušali onog utorka kada niko drugi nije“, shvatite da ste utkani u nečiji život zauvek. Vi niste predavali predmet, vi ste gradili nečiji unutrašnji dom.
Ovakvo moje mišljenje proisteklo je iz ličnog doživljaja. Kada sam posle dvadesetak godina susrela majku jednog učenika (koju nisam poznavala jer joj je bio zabranjen dolazak u školu kod mene) srdačno me izljubila i grlila. Priča koju sam tada čula od nje me je duboko dirnula. Ispričala mi je svađu mog učenika sa sada pokojnim ocem. Moj učenik je tada bio student prava. Svom ocu je u svađi rekao: ,,Htela je Suzana da od mene napravi čoveka, ali ti nisi dozvolio“. Stoga mogu da priznam da ako bih ponovo birala, izabrala bih ovaj put, ali bih promenila način na koji ga hodam.
Kao mlad učitelj, mislila sam da morate da izgorite da biste svetleli. Danas znam da učitelj ne sme da izgori. Ponovo bih bila učitelj, ali bih bila nežnija prema sebi. Više bih čuvala svoje granice, manje se plašila sistemskih grešaka, a još više se prepuštala onim malim, neuhvatljivim momentima ljudskosti između dva zvona. Ovo nije posao, ovo je način života.
I uprkos svim ožiljcima koje nosim ili možda baš zbog njih ne znam za mesto gde se može voleti, grešiti, učiti i biti korisniji ovom svetu nego što je to jedna obična, osunčana učionica. Prečesto nas uče da je dobar nastavnik samo onaj koji „izgara“ za svoje đake. Ali zaboravljamo jednu jednostavnu istinu: iz prazne čaše se ne može naliti voda drugome. Da biste zaštitili svoje mentalno zdravlje, a sačuvali onu toplu, ljudsku iskru u sebe, potrebno je savladati nekoliko važnih veština koje se ne uče na fakultetu: To je razlikovanje empatije od saosećajnog zamaranja (Compassion Fatigue).
Postoji nepisano zlatno pravilo za dugovečnost u prosvet.
Biti dobar nastavnik ne znači biti žrtva. Najbolji pokloni koje možete dati svojim učenicima nisu idealno pripremljene pametne tablice ni perfektno popunjeni dnevnici, već odmoran, smiren i nasmejan nastavnik koji ima vremena da ih zaista čuje. Negujući sebe, vi zapravo negujete i njih.