Uskoro počinje nova školska godina, a s njom stižu nove odluke, novi dopisi i protokoli, nova uputstva i smernice. Stižu na školske mejlove s raznih strana, a direktori prosleđuju zaposlenima da se upoznaju s novinama i implementiraju ih u svoje Godišnje planove. Sve bi to bilo u redu, kada bi se oni koji donose te odluke, protokole, uputstva i smernice prvo prošetali do škola, upoznali se sa stanjem na terenu, porazgovarali sa zaposlenima, pa tek onda delali.
Gospodo, hajde malo ,,ukočite i povucite ručnu”. Pre neke nove odluke, sagledajte dobro situaciju u školama i rezultate prethodnih silnih projekata, smernica, uputstava i sl. Dugo ćutim, ne mogu više. Razumna i inteligentna osoba ne može više da ,,guta” mrtvo slovo na papiru – a to su vaši bajni projekti i ideje.
Škole u velikim gradovima sa po 30 učenika u odeljenju nisu u mogućnosti da sprovedu ideje, projekte i planove koje dolaze od ,,velikih umova” iz raznih ministarstava, nasuprot školama u manjim mestima gde je broj đaka mnogo manji. Ljudi, ne može isto važiti za sve! To bi valjda trebalo svima da bude jasno.
Pre par godina je u određenim školama uveden obogaćen jednosmenski rad. Za neupućene, u pitanju je organizacija u školama koje realizuju nastavu isključivo u prepodnevnim časovima, a u poslepodnevnim časovima đaci imaju mogućnost da pohađaju različite aktivnosti po svom izboru. Izvrsna ideja, ali opet ne za sve škole. Na silu, po svaku cenu, održava se takva organizacija jer je škola ušla u projekat i – kako će se sad, Bože moj, nekome ,,gore” reći da nešto tu ne štima. Svi kukamo dok razgovaramo međusobno, a u javnosti tajac. Pohađanje nastave samo u prepodnevnoj smeni dovelo je do velikih organizacionih problema što se tiče prostora. Naime, veliki broj đaka, ograničen kapacitet učionica, kabineta i fiskulturnih sala, doveo je do toga da se direktori škola i kreatori rasporeda časova za starije razrede na početku svake školske godine nađu na velikim mukama kako organizovati funkcionisanje školskog života. Ali, to nekima nije bitno. Neka se u školi snađu kako znaju i umeju – mi smo doneli odluku.
Kada se nekako ,,uklopi” taj raspored časova za starije razrede, neminovno se dolazi do situacije da učenici mlađih razreda nemaju dovoljno termina za časove fizičkog vaspitanja i zdravstvene kulture u fiskulturnoj sali. Često se čuju komentari u negativnom kontekstu da učiteljice nastavu realizuju u učionici ili školskom dvorištu, a niko neće javno da kaže zbog čega je to tako. Pre donošenja bilo kakve odluke i njenog sprovođenje u praksi treba da se dobro razmisli i uzmu u obzir neizbežne negativne posledice. Ali, kod nas je, čini mi se, važno da se sprovede nečija zamisao, bez obzira na posledice.
I sami roditelji zatvaraju oči pred mnogim problemima u organizaciji škole, jer im je od izuzetne važnosti da se nastava odvija u prepodnevnim časovima. To je dovelo do toga da se vrši veliki pritisak prilikom upisa u te škole, u odnosu na one koje imaju nastavu organizovanu po smenama (prepodnevna i poslepodnevna).
Tvorac projekta je završio svoju misiju onog trenutka kada je dopis prosleđen školi, a vi se, dragi moji prosvetari, sada snađite sa tim kako znate i umete. Što je najgore, naša pedagoška dokumentacija je savršeno napisana i uređena. To što smo popadali na nos od posla, menjali svoje planove i noćima nismo spavali zbog sprovođenja nekog iznenadnog, neplaniranog projekta koji nam je nametnut u toku školske godine – nikoga ne zanima.
U školi u kojoj radim, mlađi razredi od predviđena tri časa fizičkog vaspitanja i zdravstvene kulture, imaju na raspolaganju jedan termin nedeljno u velikoj sali sa još jednim odeljenjem (60 učenika) ili svako odeljenje svake druge nedelje. Druga dva časa se mogu relizovati u manjim salama (veličine učionice), učionici ili školskom dvorištu ukoliko vremenske prilike dozvoljavaju. Ima škola u kojima učenici mlađih razreda ne vide fiskulturnu salu dok ne stignu do drugog ciklusa. Učiteljice se snalaze kako znaju i umeju, ali većina časova se zaista svodi na vežbe oblikovanja i sportske i elementarne igre. U starijim razredima nije mnogo bolja situacija. Nastavnici fizičkog vaspitanja spajaju po dva odeljenja na jednom času, uklapaju termine na vežbalištima, organizuju slobodne nastavne aktivnosti i radionice obogaćenog jednosmenskog rada.
Na sve to, tokom leta se donosi odluka o povećanju broja časova fizičkog vaspitanja i zdravstvene kulture. Jupiii!!! Sklonimo decu od računara! Želimo da nam bude zdrava nacija! Nižu se parole jedna za drugom danima u medijima. Opet, izvrsna ideja, lepo definisani ciljevi i sl. Ko će se sad usprotiviti tome i reći da nije dobra zamisao?! Odmah će se zaključiti da ta osoba ne želi dobro našoj deci, ne razmišlja o njihovom fizičkom i mentalnom zdravlju… Zamisao je dobra, ali sa postojećim stanjem u praksi – neostvariva.
E, u praksi će biti ovako: ogroman manjak nastavnika fizičkog vaspitanja, ogroman nedostatak termina na vežbalištima. Bojim se da će u mnogim gradskim školama biti ovako: ,,Nemamo nastavnika, nemamo vežbalište – nema časa! Idite, deco, kući.” Škole s velikim brojem đaka neće biti u mogućnosti da ovo realizuju onako kako je zamišljeno i kako treba – to treba svima da bude jasno. Nešto će se organizovati, ali ni približno onome što je zamišljeno. Na papiru će sve biti savršeno evidentirano, pisaće se hvalospevi, ali praksa će biti KATASTROFA! Živi bili, pa videli.
Zaposlenima u prosveti od ovoga što sam napisala nije ništa novo i nepoznato. Ipak, ima onih koji očigledno nemaju pojma šta se dešava u školama ili ih ne zanima.
Gospodo, vi što donosite ovakve odluke, iako me niste nikada pitali za bilo šta što ste do sada odlučili, sada imam potrebu da se oglasim.
Odmah, još danas, počnite sa gradnjom novih vrtića i škola, smanjite broj đaka po odeljenjima kako bi se delić onoga što ste zamislili i dali školama da realizuju mogao i ostvariti u radu sa našom decom. Inače, džaba vam svi projekti koje redovno šaljete na naše školske mejlove, a mi čitamo, klimamo glavom, ćutimo i ,,sprovodimo” u delo. Na papiru će sve to biti savršeno zapisano uz par namontiranih fotografija i poneki video zapis – u tome smo se usavršili maksimalno. Ali, u praksi je sve sasvim drugačije.
Ako je zarada vaš jedini motiv za izradu projekata i ne zanima vas da li će se, na koji način i sa kakvim rezultatima to zamišljeno i realizovati, onda nastavite da ih osmišljavate tako sjajne i šaljete školama, a mi ćemo videti šta ćemo s tim.
Učiteljica iz Beograda