Polaskom u školu u dečji svet ulazi osoba zvana učiteljica/učitelj. Između njih stvara se posebna veza. Pojedina deca vrlo brzo ispolje svoje emocije sviđanja i ljubavi prema učiteljici. Neki su po svojoj prirodi povučeniji, ne ispoljavaju lako svoje emocije, pa su i tom sviđanju ili nesviđanju suzdržljiviji.
Ali bez obzira na to koliko nekome od njih treba vremena da prihvati i zavoli svoju učiteljicu/učitelja, ono što je karakteristično za sve njih je da nas pomno prate, upijaju svaku našu reč, postupak, uočavaju kako smo obučeni i obuveni, imamo li smisla za lepo i skladno. Po svom dečjem iskrenom nahođenju ne libe se da nam kažu kako smo danas lepi, ili kako im se sviđa ili ne sviđa neki detalj na nama. Time u stvari žele da nam kažu da polako zauzimamo posebno mesto u njihovom srcu.
Istovremeno i oni počinju da vladaju našim emocijama. Razmišljamo o njima i kada nismo s njima, prepričavamo njihove zanimljive i simpatične anaegdote svojim ukućanima i prijateljima pri čemu naši sagovornici primećuju i sugerišu s koliko ljubavi o tome govorimo. To platonsko sviđanje i simpatisanje vremenom prerasta u nešto mnogo ozbiljnije.
Gradi se jedna čvrsta građevina satkana od ljubavi, uvažavanja i poverenja. U tom odnosu između nas i učenika čvrstina i stabilnost te građevine zavisi isključivo od nas. Zavisi od naše stručnosti, našeg strpljenja, volje i želje da imamo ako ne podjednaku, a onda barem značajnu ulogu u odgoju i obrazovanju dece zajedno sa njihovim roditeljima. I tu vrlo često nailazimo na kamen spoticanja.
Ne nedostaje mnogim učiteljima ni stručnosti, ni strpljenja, niti volje i želje, ali im nedostaje poverenje roditelja. Ponekad se pitam zašto je to tako kada znam koliko se dajemo za posao koji radimo, koliko trošimo energije i snage da rešimo svakodnevne probleme između naših đaka (a njih je mnogo na jednu učiteljicu), da dođemo do svakog deteta, da povučeno dete izvučemo iz njegove školjke i oslobodimo ga da kaže ono što misli i oseća, da decu koja su suprotnost ovoj povučenoj naučimo kada i u kolikoj meri mogu ispoljavati svoju slobodu govora ili ponašanja. Da ih ohrabrujemo, bodrimo, držimo skupa s njima olovku dok pišu prva slova.
Prilagođavamo gradivo onima koji ne mogu u tom trenutku da prate zadati tempo rada, brišemo suze, izigravamo ponekad klovna kako bismo ih nasmejali i učinili im dan zanimljivim i posebnim. U nekim trenucima smo veoma ozbiljni, strogi jer takvi i treba da budemo. Dete može odgajati samo osoba koja zna da dozira kada treba biti popustljiv, strpljiv, veseo, smešan, a kada treba biti ozbiljan i strog u smislu potrebe da se postavljena pravila poštuju. Drugačije ne može.
Radeći ovaj posao s mnogo ljubavi očekujemo da nas roditelji podrže, da ako nešto i pogrešimo razgovaraju s nama jer greše i oni, da se međusobno dopunjavamo, savetujemo, verujemo jedni drugima. Međutim, sve je u redu dok ne dođemo do neke situacije koja se njima ne sviđa i za koju donose zaključke i pre nego su razgovarali sa učiteljicom. Najčešće su to ocene ili osećaj da učiteljica dovoljno ne voli moje dete, njega ne nagrađuje boljom ocenom kako bi ga ohrabrila i podstakla da bude bolji, učiteljica ima svoje mezimce…
Ne želim ovde da ih kritikujem niti napadam jer kada sve to sagledam iz njihovog ugla onda znam da je tome razlog nešto što nadmašuje sve ljubavi, sve realnosti i normalno rasuđivanje – ljubav prema svome detetu. Tada, nažalost, gube granice realnosti i svesno sve to gledaju kroz ružičaste naočare ne želeći da razmišljaju i sagledaju problem iz druge perspektive. Nesvesno upadaju u zamku koja će najviše koštati upravo one koje najviše vole – njihovu decu.
Dragi roditelji, volela bih da kada sledeći put budete ljuti na učiteljicu ili nepoverljivi razmislite o sledećem:
– Niste bili tu kada se to desilo, stoga ne znate šta je bilo.
– Deca vam ne mogu biti pravi i jedini izvor informacija jer dete će neretko opravdati sebe bojeći se vaše reakcije što je normalno. Bili smo i mi deca i nikada nismo bili krivi ni za šta.
– Ne zovite druge roditelje kako biste ispitivali njihovu decu šta je bilo i zašto vaše dete nije dobilo pet nego četiri. Razmislite malo, smešno je da učenik bolje zna od učiteljice za koju ocenu je dete tog dana znalo.
– Učiteljica je stručna za posao koji radi. Razmislite kako biste se vi osećali da neko ko nije iz vaše profesije uči vas poslu koji radite.
– Dođite u školu i razgovarajte sa učiteljicom. Tražite savet kako i šta dete treba da uradi da bi sledeći put odgovor bio za pet.
– Razmislite o sledećem kada kažete da učiteljica nekoga više voli, stimuliše ga više nego drugu decu ili tome slično. Roditelj ste možda dvoje, troje dece. Vi najbolje znate kada donosite neku odluku zašto to radite. I vašoj deci se nekada učini da ste nepravedni prema njima, a vi znate da to nije tako. U ovoj situaciji vi se ponašate upravo kao to vaše drugo dete.
– Uvek objasnim svojoj deci, što i vama savetujem da uradite, zašto sam u nekom trenutku nekoga nagradila boljom ocenom. Danas je to on/ona sutra je to neko drugo dete. Ako danas nije vaše onda će biti nekog drugog dana. Trudim se da ako sam jedno dete pomilovala po glavi da to uradim i svoj drugoj deci. Ako je jedno dete prišlo da me zagrli, nađem načina da i ostalim pokažem da su mi važni i da i njih učiteljica podjednako voli.
– Pokušajte da razumete da nismo savršeni, kao što niste ni vi. Tu smo i jedni i drugi zbog dece. Samo uz zajednički trud, ulaganje, međusobno uvažavanje i poverenje možemo izgraditi nešto što će biti na ponos i vaš i naš.
– I savet za kraj. Prihvatite svoje dete onakvo kakvo jeste, sa svim njegovim vrlinama i manama. Znam da ga neizmerno volite, ali nije savršeno. Koliko uložite svoga vremena u rad i razgovor s njim, koliko budete dosledni u onome što govorite i radite, toliko očekujte da to bude vidljivo i drugima. Svi smo mi nestrpljivi i želimo rezultate odmah, ali to nije uvek pravilo. Ponekad je potrebno da prođu godine kako bismo rezultate svoga rada i truda videli na našoj deci.
Zajedno možemo mnogo.
Autor: Fatima Kadrić