Понекад мислим да мајке постоје само да би одговарале на незгодна дечја питања. Познат вам је шаблон: дете постави питање, мајка да одговор, дете постави питање: а што? И тако у недоглед.
Чик изгурајте сваки дан у тражењу правилних одговора. Сећам се кад смо били у Дизнијевој бајковитој фази. Син месец и по дана никуда није ишао без плашта – није био принц, већ Грдана, а ћерка је одбијала да носи панталоне јер „мама, ниједна принцеза не носи панталоне! Је л’ могу ја да будем сирена кад порастем?“
Чинило ми се да пролазим кроз „Дан мрмота“ штос, само на дечји начин. Пред очима се врте наизменично „Успавана лепотица“ и „Краљ лавова“. Деца нису ишла у вртић и само би то гледали по цео дан да су могли. Моја другарица Ана ми је рекла да је то у реду. Боље него глупи цртаћи или они снимци на Јутјубу где се друга деца као играју, цртају, пресвлаче – као „Задруга“ или било који други ријалити, само за децу.
Управо у том периоду, стигла ме је лекција о мамама и бајкама која иде овако некако:
Некада давно, што баш и није тако давно, кад су имали 4 и 2 године, у широком луку смо заобилазили „глупе“ снимке. Ако већ мора да се погледа цртани, онда да буде бајка или нешто што има дивну причу. Тако смо и дошли до цртаћа „Up!“ и куће која лети уз помоћ балона.
– Мама, где је сад она?
– Која она? – питам задубљена у читање.
– Па бака.
Подигнем поглед и схватим: бака у цртаћу је умрла. Шта ћу сад? Шта ћу сад?
Идемо као и увек – истина.
– Бака је умрла, душо.
– Како умрла?
– Па тако. Била је стара и болесна и умрла је.
Не трепће и већ ми је јасно да је следеће што ће да пита: А што?
– Па тако сви. Родимо се, растемо, растемо, одрастемо и онда почнемо да старимо.
– И умремо?
– Умремо.
– А што умремо?
Што јој лепо нисам пустила „Задругу“ за децу?!
Некако се искобељам из тог разговора и помислим – добро је, заборавиће, још је мала, тек је напунила четири године. Можда је још рано за овај цртани. Али мала већ истог поподнева пита загледана у књигу бајки: „Мама, је л’ има Бел мајку?“
Ухвати ме паника кад схватим – на корицама књиге нацртане принцезе, све до једна без мајке!
– Па… Нема.
– А Аријел исто нема? Снежана, Пепељуга?
Гутам кнедле и бацам преклињући поглед на Жмуа.
– Али имају тату. – додаје он са кауча.
– Ахам. – на тренутак се умири. – Али маму немају? Нико нема маму. Мама је умрла.
И већ видим, иза угла вреба, малецко, а тако ђаволасто питање: А што?
Жму реши да овог пута затвори разговор једним „утешним“:
– Знаш шта? То је само у бајкама. Није стварно. Зато се и зову бајке.
– Јер људи у стварном животу не умиру уопште – додам иронично и помало задовољно што нисам ја та која мора да одговори.
Пребрзо се обрадујем.
– Мама, а је л’ Снежанина мама била добра?
– Јесте. – кажем опрезно.
– Зашто је онда умрла?
И ја сад ту почнем као да се копрцам, те нису постојали лекови, доктори, нису примали вакцине као ми, бла бла, а већ ми је јасно, промашила сам тему и једва чекам да звони за крај часа, па да се извучем.
– Зар она није мала да поставља оваква питања? – питам Жмуа кад се увече успавају. Сећам се да сам ја имала шест година кад сам први пут чула за смрт. Комшиница из улице је умрла и знам да су уз мрачна и потиштена лица ишле две кратке реченице: Оде, комшиница? Оде.
Тад нисам размишљала о томе што је никад више нећу видети. Више ме је бринуло куда је отишла. У мрак, 100% у мрак. Смрт мора да изгледа као мркла помрчина у којој ничег нема. Нисам смела ни да помислим да питам неког одраслог што је то тако, да ли је то тако и да ли баш сви, сви људи морају да умру. Десило би се да легнем да спавам и да ме та питања стигну и оставе у мрклом мраку. Па бих се уплашила и брзо сакрила иза ведријих мисли.
Сада, скоро 30 година касније, и даље радим исто.
Само што ме сад једно мало плаво чупаво “А што?” враћа опет у мрак.
– И шта да одговорим, мајке ти, кад у свакој бајци фали по једна мајка?
– Натера те да се запиташ да ли би им се ишта од тога догодило да су имале мајку. – каже кума.
– Да. – кажем одсутно док их гледам како се играју.
– У ствари, тек је ту јасно колико на теби, на нама, почива читава будућност наше деце.
– Не помажеш ми уопште. – кажем.
Почнем да развијам филмове. Да ли би бајке постојале да су мајке живе? Да су ту да одговоре на свако питање и зауставе клетве?
– Аха! Црвенкапа има мајку па је упала у невољу! – кажем себи победоносно. – Има, али је не слуша. – спласнем.
И та Црвенкапа што је поједе вук у залогају, па оно сечење стомака, па силни отрови, самртни столетни сан, вештице што једу децу, а поврх свега још – нигде нема маме! За ког су они ове бајке писали?
А онда схватим: баш за децу. За будуће људе. За оне који тек треба да науче да овај свет није увек лепо место, али да због добрих дела то постаје.
Нема те задруге за децу која их то може научити.
Само мајка што се презнојава кад чује:
А што?
