Постоји следећа изрека: „Дете је као сандук: што у њега ставиш, то ћеш затим и извући“. Она веома тачно и широко одражава значај животних утисака које дете добија у раном детињству у односима са својим родитељима, утисака који имају значај у његовом каснијем животу.
Какво и какве врсте искуство се формира код деце као резултат узајамног дејства с родитељима?
Новорођенче не доноси са собом знања о томе како да проживи у овом свету. Оно то мора да научи од другог. Главни учитељи детета су, наравно, његови родитељи. Ово учење се одвија на следећи начин:
Прво, постоји процес непосредног учења, када укућани објашњавају малишану шта је то добро, а шта је то лоше, нешто од њега захтевају, на нешто га подстичу, због нечег кажњавају и тако даље. На тај начин, непосредно учење јесу представе о свету које родитељи теже да свесно формирају код детета. Овај тип учења се углавном заснива на речима. Примери оваквих изјава могу бити следећи: „Жена мора пре свега да се бави домаћинством и да васпитава децу“, „Мушкарац не сме да испољава своја осећања“, „Ти мораш да будеш најбољи“ и тако даље.
Друго, паралелно са овим врши се посредно учење. Деца посматрају како отац и мајка поступају с њим, једно према другоме и према другим људима. Током оваквих узајамних односа родитељи показују детету свој однос према њему и према околном свету више не толико на нивоу речи, колико на нивоу поступака и изражених емоција. Полазећи од тога, оно почиње да гради своје представе о себи и свету у којем живи. На пример, ако дете види да се родитељи непрестано свађају и разрачунавају, оно може да научи да такође буде агресивно. Оно као да говори себи: „Видим како треба живети: треба нападати другога да не бих ја био жртва“. Ако пак види у међусобном поступању родитеља љубав и поштовање, оно ће се такође учити да воли и поштује друге људе.
Као резултат посредног учења долази до формирања представа детета о себи и свом месту у свету. Када новорођенче доживљава непријатност и вришти то може јако да узрујава мајку. Ако се то догађа сувише често, дете ће доживљавати њену узрујаност као сигнал да мајци није до њега. При томе се у њему може родити осећај: „Ја сам непотребан, сувишан сам, сметам“. Запањујуће је колико често одрасли људи, који имају осећај властите непотребности и ниску оцену о себи, понекад сасвим случајно сазнају да њихови родитељи нису хтели да они дођу на свет и да су покушавали да их се отарасе.
Ако су, напротив, родитељи с радошћу очекивали рођење детета, ако се мајка брине о њему, благовремено и адекватно се одазивајући на његов плач, покушава да пронађе и уклони узрок непријатности, то у детету ствара осећај да је вољено, значајно и потребно у овом свету.
Мора се истаћи да посредно учење оставља на дете далеко јачи утисак него непосредно. То није случајно – јер ми далеко више верујемо реалном искуству, него речима.
Дакле, отац и мајка су својеврсни инструктори своје деце у учењу како на прави начин живети у овом свету. Наравно, сваки инструктор може пренети само оно што и сам добро зна. Обично се родитељи из све снаге труде да науче своју децу да буду срећна. Али проблем се састоји у томе што је њихово властито учење својевремено имало недостатке. Ако је вештина родитеља да буду срећни људи непотпуна или искривљена, сва непотпуност и сва искривљавања они ће несвесно преносити на децу. Ако родитељи имају нерешене психолошке проблеме који изазивају немир, гнев, пометеност и друга сложена осећања, они несвесно то изражавају и према својој деци.
То се може догађати на следећи начин. Рецимо, отац стално критикује и грди сина када се овај, како се то каже, не налази на висини – не може брзо да реши једноставан задатак, губи игру на такмичењима, добија ниску оцену на писменом задатку. При томе се може испоставити да је сам отац, када је био дечак, био изложен подсмеху од стране одраслих или вршњака када није могао да изађе на крај са сличним задацима на одговарајућем нивоу. Сећања на то понижење сувише су болна за њега. И зато се, када његов син доспева у сличне ситуације, у оцу буде болне успомене повезане с властитим детињством. Но да би их избегао он се обрушава са пребацивањима и критиком на сина, и при томе као да му говори: „Не смеш да будеш неуспешан, ја ћу можда због тога осећати бол!“ На тај начин, он није у стању да подржи свог сина у тешком тренутку, јер није могао некада да изађе на крај са својим сопственим болом и то не може да учини ни сада. На крају, син ће усвојити из односа са оцем следеће поуке: ја немам права да правим грешке, немам права да будем слаб; ако направим грешку, неће ме волети; да би ме волели морам да будем беспрекоран; ако правим грешку, ја ништа не вредим и морам да понижавам себе.
Ови закључци касније могу довести до следећих последица, када дечак одрасте: (više…)