Uloga ranih dečijih utisaka u formiranju ličnosti deteta

18 maja, 2015

 
Postoji sledeća izreka: “Dete je kao sanduk: što u njega staviš, to ćeš zatim i izvući”. Ona veoma tačno i široko odražava značaj životnih utisaka koje dete dobija u ranom detinjstvu u odnosima sa svojim roditeljima, utisaka koji imaju značaj u njegovom kasnijem životu.
Kakvo i kakve vrste iskustvo se formira kod dece kao rezultat uzajamnog dejstva s roditeljima?
ljubav
Novorođenče ne donosi sa sobom znanja o tome kako da proživi u ovom svetu. Ono to mora da nauči od drugog. Glavni učitelji deteta su, naravno, njegovi roditelji. Ovo učenje se odvija na sledeći način:
Prvo, postoji proces neposrednog učenja, kada ukućani objašnjavaju mališanu šta je to dobro, a šta je to loše, nešto od njega zahtevaju, na nešto ga podstiču, zbog nečeg kažnjavaju i tako dalje. Na taj način, neposredno učenje jesu predstave o svetu koje roditelji teže da svesno formiraju kod deteta. Ovaj tip učenja se uglavnom zasniva na rečima. Primeri ovakvih izjava mogu biti sledeći: “Žena mora pre svega da se bavi domaćinstvom i da vaspitava decu”, “Muškarac ne sme da ispoljava svoja osećanja”, “Ti moraš da budeš najbolji” i tako dalje.
Drugo, paralelno sa ovim vrši se posredno učenje. Deca posmatraju kako otac i majka postupaju s njim, jedno prema drugome i prema drugim ljudima. Tokom ovakvih uzajamnih odnosa roditelji pokazuju detetu svoj odnos prema njemu i prema okolnom svetu više ne toliko na nivou reči, koliko na nivou postupaka i izraženih emocija. Polazeći od toga, ono počinje da gradi svoje predstave o sebi i svetu u kojem živi. Na primer, ako dete vidi da se roditelji neprestano svađaju i razračunavaju, ono može da nauči da takođe bude agresivno. Ono kao da govori sebi: “Vidim kako treba živeti: treba napadati drugoga da ne bih ja bio žrtva”. Ako pak vidi u međusobnom postupanju roditelja ljubav i poštovanje, ono će se takođe učiti da voli i poštuje druge ljude.
Kao rezultat posrednog učenja dolazi do formiranja predstava deteta o sebi i svom mestu u svetu. Kada novorođenče doživljava neprijatnost i vrišti to može jako da uzrujava majku. Ako se to događa suviše često, dete će doživljavati njenu uzrujanost kao signal da majci nije do njega. Pri tome se u njemu može roditi osećaj: “Ja sam nepotreban, suvišan sam, smetam”. Zapanjujuće je koliko često odrasli ljudi, koji imaju osećaj vlastite nepotrebnosti i nisku ocenu o sebi, ponekad sasvim slučajno saznaju da njihovi roditelji nisu hteli da oni dođu na svet i da su pokušavali da ih se otarase.
Ako su, naprotiv, roditelji s radošću očekivali rođenje deteta, ako se majka brine o njemu, blagovremeno i adekvatno se odazivajući na njegov plač, pokušava da pronađe i ukloni uzrok neprijatnosti, to u detetu stvara osećaj da je voljeno, značajno i potrebno u ovom svetu.
Mora se istaći da posredno učenje ostavlja na dete daleko jači utisak nego neposredno. To nije slučajno – jer mi daleko više verujemo realnom iskustvu, nego rečima.
Dakle, otac i majka su svojevrsni instruktori svoje dece u učenju kako na pravi način živeti u ovom svetu. Naravno, svaki instruktor može preneti samo ono što i sam dobro zna. Obično se roditelji iz sve snage trude da nauče svoju decu da budu srećna. Ali problem se sastoji u tome što je njihovo vlastito učenje svojevremeno imalo nedostatke. Ako je veština roditelja da budu srećni ljudi nepotpuna ili iskrivljena, sva nepotpunost i sva iskrivljavanja oni će nesvesno prenositi na decu. Ako roditelji imaju nerešene psihološke probleme koji izazivaju nemir, gnev, pometenost i druga složena osećanja, oni nesvesno to izražavaju i prema svojoj deci.
To se može događati na sledeći način. Recimo, otac stalno kritikuje i grdi sina kada se ovaj, kako se to kaže, ne nalazi na visini – ne može brzo da reši jednostavan zadatak, gubi igru na takmičenjima, dobija nisku ocenu na pismenom zadatku. Pri tome se može ispostaviti da je sam otac, kada je bio dečak, bio izložen podsmehu od strane odraslih ili vršnjaka kada nije mogao da izađe na kraj sa sličnim zadacima na odgovarajućem nivou. Sećanja na to poniženje suviše su bolna za njega. I zato se, kada njegov sin dospeva u slične situacije, u ocu bude bolne uspomene povezane s vlastitim detinjstvom. No da bi ih izbegao on se obrušava sa prebacivanjima i kritikom na sina, i pri tome kao da mu govori: “Ne smeš da budeš neuspešan, ja ću možda zbog toga osećati bol!” Na taj način, on nije u stanju da podrži svog sina u teškom trenutku, jer nije mogao nekada da izađe na kraj sa svojim sopstvenim bolom i to ne može da učini ni sada. Na kraju, sin će usvojiti iz odnosa sa ocem sledeće pouke: ja nemam prava da pravim greške, nemam prava da budem slab; ako napravim grešku, neće me voleti; da bi me voleli moram da budem besprekoran; ako pravim grešku, ja ništa ne vredim i moram da ponižavam sebe.
rp_deca-citanje-ucenje-1349385566-215893-400x300.jpg
Ovi zaključci kasnije mogu dovesti do sledećih posledica, kada dečak odraste:
– on može izbegavati rešavanje nekih složenih zadataka u svom životu da bi sigurno izbegao moguće neuspehe (na primer, da se upiše na fakultet za koji je raspisan blaži konkurs, a ne onaj fakultet koji bi mu bilo zanimljivije da studira);
– on može izbegavati bliske i poverljive odnose s drugim ljudima zato što se boji da im pokaže svoje moguće nedostatke i greške zbog kojih, po njegovom mišljenju, oni treba da mu okrenu leđa;
– on će sebe mučiti zbog svake, pa i najmanje pogreške. Opšteći s decom, roditelji nesvesno formiraju i prenose im mnoštvo posrednih poruka koje izražavaju njihov odnos prema svojoj deci, prema drugim ljudima i prema životu u celini. Te se poruke nazivaju “zabranama”.
Glavni značaj naredaba sastoji se u tome što na osnovu njih dete donosi nesvesne odluke o građenju celog svog života. Mnogi uspesi ili neuspesi odraslog čoveka često se zasnivaju na tim zabranama koje je dobio u detinjstvu od svojih roditelja. Postoje pozitivne ili negativne zabrane. Ovde ćemo podrobno razmotriti upravo negativne zabrane zbog toga što one mogu razorno uticati na život deteta, te je roditeljima vrlo važno da nauče da ih prepoznaju u svom ponašanju.
Može se izdvojiti deset osnovnih tipova negativnih naredaba koje roditelji daju deci i koje formiraju odnos deteta prema sebi, prema okolnom svetu i prema ljudima. Često te zabrane mogu izgledati potpuno iracionalno, ali se moć njihovog uticaja na dete pri tome ne umanjuje. Evo tih naredaba: “Ne čini”, “Ne budi”, “Ne zbližavaj se”, “Ne budi značajan”, “Ne budi dete”, “Nemoj da odrasteš”, “Ne postiži uspeh”, “Ne budi ono što jesi”, “Ne budi normalan”, “Ne budi zdrav”.
Maksim Bondarenko, psiholog
Izvor: http://www.svetosavlje.org/

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama