Улога тате: Пружање осећаја сигурности за правилан дечји развој

Познато је да тате имају важну улогу у животу детета. Ипак, у којој мери и како ће они утицати на развој малишана зависиће од тога колико су им посвећени. Четири врсте афективне везаности омогућавају да се квалитативно упореде различити нивои укључености и присутности очева у васпитању и одгајању деце.
tata cita
Џон Болби, енглески психоаналитичар, увео је у психологију појам афективне везаности како би означио специфичан однос који се у најранијем детињству формира између родитеља (мајке) и детета и који представља основу раста и развоја личности. Према теорији афективног везивања потреба за контактом је примарна људска потреба. Иако физички беспомоћна, беба инстинктивно развија социјалне моћи (осмех, гукање, плач) којима обезбеђује опстанак, односно контакт са родитељем. Болбијева сарадница и развојни психолог Мери Ејнсворт након посматрања образаца понашања који карактеришу однос између малишана и родитеља, издвојила је четири типа афективне везаности код деце:
Сигурна афективна везаност
Јавља се код 60% опште популације. Код куће, родитељи на време и адекватно одговарају на сигнале детета, доступни су и осетљиви на његове потребе. Захваљујући томе малишани који развијају овакву врсту афективне везаности формирају позитивну слику о себи као о особама које су вредне љубави и пажње, а свет доживљавају као место које је безбедно.
Таква деца користе старатеља као базу сигурности за истраживање – када су узнемирена, траже контакт са мамом или татом, а када добију потребну утеху, враћају се истраживању. У епизодама сепарације, сигурно везано дете показује да му родитељ недостаје и радује се поновном сусрету са њим.
 
Избегавајућа афективна везаност
Настаје онда када су родитељи емотивно недоступни, неосетљиви и када доследно не одговарају на сигнале детета. Научени поновљеним искуствима да родитељ неће одговорити на њихове потребе, малишани овог типа умањују сопствена очекивања и потребу за везивањем. Од даљих разочарања штите се подизањем зида између себе и других, потискивањем емоција и затварањем у себе.
Оваква деца не траже контакт са родитељем да би обезбедила сигурност. Када дете остане само, не показује узнемиреност. Непознату особу лако прихвата као партнера у игри. По повратку родитеља, активно га избегава и понаша се као да мама или тата уопште нису присутни.
Јавља се када родитељи селективно одговарају на дететове потребе. Због тога ова деца не могу да буду сигурна да ће родитељи бити ту када су им потребни. У оваквим околностима беба је принуђена на сталну борбу како би мајка обратила пажњу на њу и задовољила њене основне потребе. Као последица тога, ова деца нису заинтересована за истраживање околине, јер појачано надгледају родитеља у сталном страху да ће их напустити.
Деца у групи амбивалентних показују видљиву узнемиреност у присуству непознатих људи. Када их родитељ остави, снажно протестују. По повратку родитеља, често се могу смењивати наизменични захтеви за контактом и знакови љутитог одбацивања, па и напади беса. Деца не успевају да нађу утеху и сигурност у контакту са родитељем.
 
Дезорганизована афективна везаност
Последњи тип афективног везивања, дезорганизована афективна везаност, јавља се у породицама у којима су деца одрастала уз злостављане или родитеље који пате од неког облика психичког поремећаја или болести зависности. Такви малишани налазе се у сталном сукобу, јер истовремено доживљавају и потребу за блиским односом са родитељима, али га се и плаше. У присуству непознатих људи, они се често укоче и понашају се дезорганизовано.
Технике које тате могу да примене
Узимајући у обзир врсте афективне везаности Ејнсвортове, очигледно је да тате треба да настоје да успоставе сигурну афективну везу са својим дететом. То је једини тип везаности на коју малишан може да се ослони и која значајно доприноси правилном дечјем развоју и очувању његовог физичког и менталног здравља. Следи неколико техника које тате могу да примене како би подстакли и развили сигурну афективну везаност својих малишана:
Свакодневна брига о деци: Бебе чији су очеви укључени у њихову свакодневну рутину као што је купање, храњење и пресвлачење (што се често погрешно тумачи као превасходно мајчинска дужност) одрастају у особе које имају више самопоуздања и боље се слажу са својим вршњацима.
Играње са децом: Активније и нешто грубље игре са татом заправо су пожељне, јер помажу деци да контролишу своје емоције и понашање. Кроз забавно „рвање“ са татом малишани заправо уче како да на друштвено прихватљив начин обуздају агресивне импулсе и регулишу физички контакт током игре тако да никога не повреде. Док мајке најчешће граде сигурну афективну везаност са малишанима тако што ће их утешити када су тужни и узменирени, тате деци пружају сигурност у контексту контролисаног уживања и радовања у игри. Кроз грубу игру, очеви охрабрују децу да истражују своју снагу и способности док истовремено уче нове ствари и преузимају ризике у границама у којима је то по њих безбедно. На тај начин развијају важну вештину самоконтроле која може да спречи агресивно и насилно понашање малишана као одраслих појединаца. Осим тога, што више времена тата проводи са својим дететом у разноврсним, стимулативним активностима као што су маштовите игре претварања или читање прича – то ће дете када крене у школу лакше овладати вештином читања и разумевања прочитаног и бити добро у математици.
Развијање емоционалне интелигенције малишана: Деца посвећених очева обично имају више стрпљења и лакше могу да се изборе са стресом и нервозом која их прати током школовања него вршњаци који нису проводили много времена са својим татама. Осим тога, малишани чији очеви активно учествују у њиховом васпитању и одгајању мање су склони депресији и конфликтним ситуацијама код куће, у школи и са људима из окружења.
Откривено је такође да се деца чије су тате били емоционално и физички одсутни током прве године њиховог живота, при поласку у вртић агресивније понашају према својим вршњацима. То се нарочито односи на дечаке, независно од тога како се мајка опходи према детету.
 
Извор: novakdjokovicfoundation.org