Priča ide ovako: neki čovek je gledao gusenicu kako se muči da pokida svoju opnu. Trudila se i trudila, ali nikako nije uspevala. Opna se opirala, ali leptir nije odustajao. Čovek je gledao sve to, video kako se mladi leptir muči i koliko mu je teško i odlučio da mu pomogne. Uzeo je makaze i jednostavno presekao opnu. I mladi leptir je postao slobodan. Slobodan da raširi svoja krila i poleti.
Ali, nije uspeo u tome. Krila su mu bila previše slaba, nije bilo dovoljno snage u njima i nije mogao da poleti. Tužno je hodao na svojim slabim nožicama i tužno i neuspešno pokušavao da zamahne svojim preslabim krilima i poleti.
„Mučenje“ tokom probijanja opne je bilo potrebno da krila ojačaju. To je bilo nešto kao bildovanje mišića krila. A taj dobronamerni čovek, u želji da pomogne, je zauvek onemogućio mladog leptira da poleti. Uskratio mu je priliku da vežba i da se jača.
To rade i mnogi savremeni roditelji. U želji da pomognu svom detetu uklanjaju sve prepreke sa njegovog puta, rešavaju probleme umesto njega, i na taj način mu oduzimaju priliku da vežba, uči i razvija se.
Uskraćuju mu priliku da iskusi zadovoljstvo uspeha posle mnogih pokušaja. Zadovoljstvo nakon rešenog problema ili prevaziđene prepreke.
Jelena Pantić, psiholog
Preuzeto: http://emocionalnainteligencija.blogspot.com