Dečja poslušnost, ljubav i emocionalno i psihičko sazrevanje deteta čine osnovu svake dečje ličnosti. Poslušnost pomaže detetu da reši unutrašnji konflikt i da bude srećno.
Deca vole svoje roditelje. I ne mogu drugačije. Ovu činjenicu razmo trićemo i sa stanovišta razvojne psihologije. Zašto je dete poslušno? Najpre iz sledećeg razloga: mama i tata su osobe koje brinu o detetu, ono od njih uči kako da oseća, da usvaja razne veštine i da govori. Obratimo pažnju na sledeće: kada dete dođe na svet, majka je prva osoba s kojom stupa u kontakt. I dok je u majčinoj utrobi, dete je izuzetno vezano za majku. Dete još u majčinoj utrobi oseća majčin glas, majčine pokrete, ritam njenog tela, muziku koju voli, kao i njenu radost i njen strah. Tokom porođaja u majčinom organizmu izlučuje se oksitocin, hormon ljubavi, i to u većoj količini nego u bilo kojoj fazi zaljubljenosti tokom života. Na taj način priroda pomaže majci, zato što lučenjem oksitocina ublažuje porođajne bolove. Takođe, dete bez komplikacija dolazi na svet. Na ovom biološkom primeru uočavamo koliko su psiha i telo tesno povezani.
Nakon rođenja, dete počinje da razvija svest o svetu u kojem živi. Svim visokorazvijenim živim bićima potrebna je zaštita i sigurnost. Deca se razlikuju od životinja zato što imaju razvijenu samosvest. To počinje sa osećanjem zadovoljstva kada majka nahrani dete, kada ono oseća toplinu i fizičku bliskost. Ili kada majka (a kasnije i ostale bliske osobe) posmatra svoje dete. Osmeh koji majka upućuje detetu kada ga doji prvi je znak komunikacije, koji utiče na dete. Američki analitičar Hajnc Kohut takođe govori o sjaju u majčinim očima dok gleda svoje dete. Donald Vinikot daje teoretsko objašnjenje: majka pruža detetu svest o tome da i ono ima svoje Ja.
Ali dete ne želi da ga majka samo gleda već i da obrati pažnju na ono što joj poručuje neverbalnim signalima. Mihael Fonađi i njegovi saradnici uočili su da dete u osećajnoj interakciji s majkom ne izražava samo svoje psihičke potrebe kroz vrištanje i plač, već i kroz komu nikaciju. Dete na osnovu načina na koji ga majka gleda uči šta znači osećati sreću. Dete mlatara nogama, oseća radost u čitavom telu i grče mu se mišići. Dakle, opet zaključujemo da su duša i telo, tj. psihički i fizički deo bića, povezani. Ali dete želi više. Mama se ne osmehuje. Dete opet mlatara nogama, mršti se i želi da u majci izazove neku vrstu reakcije i da ponovo oseti radost.
Obratimo sada pažnju na majku ili oca. Dete svaki put uspe da u nama izazove reakciju. I mi mu se osmehujemo, jer ne možemo da mu odolimo. Mi, odrasli, imamo nepogrešivu intuiciji kada je reč o duševnom stanju mlađe dece. Da ta intuicija ne postoji, ljudski rod bi već odavno izumro. Ta intuitivna osećanja navode nas na to da se mlađoj deci obraćamo povišenim tonom glasa. Mi toga nismo svesni, ali dete intenzivnije reaguje na više tonove i tačno registruje šta smo mu rekli. Majke najbolje znaju šta njihovom detetu treba. Majka se najpre osmehuje detetu. Kada je majka saosećajna i ne odvaja se od deteta, nestaju sve njegove brige.
Dete uči da komunicira i na osnovu majčine, najčešće pozitivne, reakcije shvata da ima uticaj na nju. U detetu se rađa prirodna i još nesvesna volja za životom. Tako počinje fizički i psihički život čoveka (telesni i duhovni život).
Najvažnije je sledeće: na samom početku života majčina slika urezana je u dečjem pamćenju. Ona je deo njegovog bića, uzrok njegove radosti i njegovog bola. Dete ne želi ni na trenutak da se odvoji od majke.
Zato možemo da zaključimo sledeće: deca su poslušna zato što vole svoje roditelje. Uzrok njihove poslušnosti jeste majčin lik koji je urezan u dečjem mozgu, dakle njen glas, njena figura, njen miris i osmeh. Dete koje je prkosno, besno, razočarano i urla u trenucima inata, nije neposlušno niti ispituje granice roditeljskog strpljenja, već je u teškom konfliktu sa sobom. S jedne strane, dete pokušava nešto da uradi, a mama mu ne dozvoljava, s druge strane, mora da se pobuni protiv maminog „ne“, da se otrgne od maminog mišljenja. Unutrašnji konflikt užasno je težak i dramatičan zato što se čini nerešivim. Takvo dečje stanje moramo ozbiljno da shvatimo i nikako ne smemo da grdimo i kažnjavamo dete.
Ukoliko je dete fizički i psihički stabilno, znači da je došlo vreme da se odvoji od majke i samo počne da istražuje svet ili, kako je Frojd opisao, da prati faustovski nagon u sebi. Dete je tada znatiželjno i spremno na avanturu. Dete ne želi da istraži svet samo svojim čulima, već čitavim bićem. To je činjenica koju često zanemarujemo. Dete takođe pretpostavlja da i okolina s oduševljenjem reaguje na njegovo prisustvo, da je očarana kada mala Johana ili mali Johanes pokušavaju da istraže svaki njen delić. Deca tako prikupljaju fizička, psihička i emocionalna iskustva koja su doživela u svojoj okolini. Deca osećaju ovaj svet sa svakim svojim dodirom, bilo da je to dodirom prsta, ruke ili istraživanjem prostorije po kojoj se kreću.
U međuvremenu, otac pomaže svom sinu da nauči da hoda, slaže s njim kockice i popravlja zamak koji se nakrivio. Otac takođe utiče na razvoj deteta. Zato možemo da zaključimo to da su majka i otac najvažnije osobe ranog detinjstva i da utiču na stvaranje dečje svesti. Naravno, na ovom putu deca se suočavaju s brojnim preprekama, razočaranjima, patnjom i gorčinom. Međutim, ono što ostaje isto jeste činjenica da su majčin i očev lik sačuvani u dečjem mozgu. Zato su deca poslušna. Dečja poslušnost, ljubav i emocionalno i psihičko sazrevanje deteta čine osnovu svake dečje ličnosti. Neposlušna deca su nesrećna.
Poslušnost pomaže detetu da reši unutrašnji konflikt i da bude srećno.
Deca vole svoje roditelje i to je činjenica. Konflikti će uvek postoja ti. Zato nemojte da brinete ako vam dete više ne pokazuje ljubav. Deca mogu da podnesu konfliktne situacije. Međutim, ona vole kada se svaki problem razjasni i kada roditelji nisu nesigurni već odlučni. Na kraju svake svađe mora da dođe do pomirenja, koje ne može da prođe bez suza, brižnosti i sentimentalnosti. Svi mi, a naročito deca, volimo da preterujemo kada je reč o emocijama. To neće negativno uticati na porodični život. Roditelji ne moraju da budu savršeni. Sasvim suprotno, savršeni roditelji svakako nisu dobri za dete. I roditelji su nekada loše raspoloženi, što ne znači da tada ne osećaju ljubav prema svom detetu. Deca moraju to da znaju. Niko ne može uvek da bude u pravu, svi grešimo, pa i roditelji. Nekada smo nervozni, a nekada nam je čak svega dosta. Zbog toga neće propasti dečji svet. Međutim, ono što je važno jeste to da ne smemo da se odlučimo za autoritarni vaspitni stil. Takav staromodni vaspitni stil remeti porodični mir i može da nanese veliku štetu kako detetu, tako i čitavoj porodici.
Velika knjiga o roditeljstvu (Odlomak iz knjige „Velika knjiga o roditeljstvu“ Klaus Koh, Miha Brumlik, Sabina Andrezen, Laguna)
Piše: Volfgang Bergman
Izvor: detinjarije.com