Uslovi za razvoj govora

maj 26, 2017

Govorom dete razvija intelektualne sposobnosti – kad nešto kaže, ono pokušava rečima izraziti misli. Tako misli postaju jasnije.

Govor je povezan s celokupnim razvojem deteta, a posebno s razvojem mišljenja. To je komplikovani psihofiziološki proces koji se razvija na osnovi bioloških i psiholoških faktora i okoline. Govor je važan faktor za razvoj ličnosti i za njenu socijalizaciju.
Govorom dete razvija intelektualne sposobnosti – kad nešto kaže, ono pokušava rečima da izrazi misli. Tako misli postaju jasnije. Dete napreduje od spoznajno-praktičnog ka verbalno-apstraktnomu mišljenju. Dete izgovara ono što spozna, razvija sposobnost imenovanja, kombinovanja, predviđanja – to su reči stvaralaštva. Govor se najintenzivnije razvija u predškolskom dobu, a usavršava se ceo život.
Uslovi za razvoj govora
Za pravilan razvoj govora moraju biti ispunjeni određeni uslovi. Osnova za taj razvoj je zdrav nervni sistem s intraktnim govornim centrima i nervnim vezama između njih, a njihov je zadatak nadzor i usklađivanje delovanja govornog aparata. Osim toga, moraju biti pravilno i dobro razvijene i psihičke funkcije kao što su: pažnja, zapažanje, mišljenje i pamćenje sa slušnim pamćenjem. Čula moraju biti razvijena, a govorni aparat zdrav. I na kraju, vrlo je važan i pravilan i uzoran govor u dečjoj okolini.
Razvoj govora počinje oko 15. meseca starosti. Obično devojčice progovore pre dečaka. Među decom su, naravno, i individualne razlike koje su uslovljene izrazitijom dispozicijom za komunikaciju, jačom motivacijom za govornu aktivnost i većom spremnošću za slušanje i oponašanje. Do 3. je godine govor oblikovan u grubim potezima. Dete izgovara većinu glasova i upotrebljava gotovo sve vrste reči. Naučene reči već može povezati u kratke rečenice.
Prva godina
U prvoj godini starosti imamo fazu koju zovemo »pripremno predfonetičko doba«.
Ima više nivoa:
– VRIŠTANJE (vokalizacija) Svi glasovi koje dete proizvodi instinktivno su neopredeljeni, ali su slični samoglasnicima (vokalima). Ti su glasovi neka vrsta pripreme za kasniju izvedbu samoglasnika.
– BRBLJANJE Brbljanje je nenamerno i refleksno. Ono je izraz dečjeg (ne)zadovoljstva.
– TEPANJE U drugoj polovini prve godine dete počinje ritmički da ponavlja slogove.
– EHOLALIJA Eholalija je doba kada dete počne da opaonaša govor odraslih. Ta pojava bitno utiče na dalji razvoj govora. Dete sluša govor okoline, razne šumove i zvukove i sve to pokušava da oponaša mimikom i pokretima. To oponašanje je instiktivno, ali slušanjem i oponašanjem okoline počinje da mu prelazi u naviku. Pred kraj prve godine znatno se razvija detetovo slušno shvatanje pa se stoga popravlja i njegovo razumevanje govora. Uticaj pozitivnih emocija bitno utiče na razvoj sposobnosti razumevanja govora, a sve to doprinosi detetovom bržem razvoju.
Doba oblikovanja govora
Neka deca izgovore prvu reč već u osmom ili devetome mesecu; najviše dece u jedanaestom ili dvanaestom. To je proces usvajanja izraza koji su povezani s najosnovnijim potrebama i osećajima deteta. Svaki izraz označava celokupnu situaciju. O prvoj reči govorimo kada je veza između reči i osobe ili predmeta logična. Prve reči označavaju misli ili rečenice i zovemo ih »monoreme« (rečenica-reč). To je doba kada dete zbog nedovoljno razvijenog slušnog centra ne može precizno reprodukovati reči. Razlog tome je što je motorički deo dečjeg govora slabije razvijen nego senzorini – dete razume mnogo više nego što može reći.
Doba prvog govora počinje između 15. i 18. meseca starosti. To je vreme kada je dete već stabilnije i nije više toliko obuzeto hodanjem. Dete tada spozna da svaka reč ima tačno određeno značenje. Postaje radoznalo. Pita: »Što je to?« To pitanje uvek postavlja odraslima i time ih upozorava na svoju rastuću potrebu za govornim izražavanjem.
Pri kraju treće godine starosti normalno razvijeno dete razlikuje sve glasove, čak i one koje samo još ne artikuliše pravilno. Razume govor i samo govori, ali je očigledna razlika između shvatanja govora drugih i lične govorne aktivnosti.
Uzroci smetnji u govoru
Govor je važno sredstvo za kontakte među ljudima pa su zato smetnje u njegovom razvoju uzrok teškoća u društvenim odnosima. Govor je važan iz više aspekata. Postoji više uzroka smetnjama u govoru. Ponekad su fizičke, a najčešće socijalno-emotivne prirode. Fizički uzroci obično su smetnje na organima koji omogućavaju govor (zečja usna, nepravilno raspoređeni zubi, razdeljeno nepce). Uzrok može biti i oštećen sluh. U takvim slučajevima dete ne čuje u celini tuđi, a ni svoj govor. Smetnje u govoru ponekad mogu biti i posledica pogrešnog učenja, a ponekad ih uzrokuju i psihosocijalne smetnje i psihoneuroze.
Mumlanje i mucanje
Dva najčešća oblika govornih smetnji su mumlanje i mucanje.
Kod mumlanja se radi o pogrešnoj artikulaciji, a kod mucanja o smetnjama u ritmu govora. Mumlanje se najčešće pojavljuje u predškolskom dobu, ponekad i u prvom razredu osnovne škole. Može nastati kao posledica pogrešnog učenja, a ponekad može biti znak mentalne zaostalosti. Izgovaranje je nepotpuno i zbog toga nerazumljivo.
Mucanje je vrlo česta govorna smetnja, pogotovo kada se radi o intenzivnom usvajanju govora. Govoreći, dete zastaje, ponavlja početne ili završne slogove, a ni ritam govora nije mu usklađen. Sami glasovi pravilno su artikulisani, ali ih dete ne može tečno izgovoriti.
Najčešće se ovaj problem pojavljuje između 3. i 4. godine starosti jer tada dete želi na brzinu da kaže to što mora. Jedan od uzroka mucanja može biti organska smetnja, ali se najčešće radi o detetovoj unutrašnjoj napetosti ili traumi.
Svaki od tih slučajeva treba posebno i kompleksno proučiti jer postoji opasnost da preteranom marljivošću napravimo više štete nego koristi.
Podsticanje dečjeg govora
U početku dete više razume nego što može da kaže.
Razvojem i podsticanjem na govor smanjuje se razlika između aktivnog i pasivnog fonda reči. Predškolsko dete veoma je maštovito i kreativno što se toga tiče. Voli da ponavlja reči, iako ih ne razume. Dečju pažnju najviše privlačimo ritmom pa su zato za najmlađe vrlo važne različite pesmice, brojalice koje deca žele stalno da slušaju i ponavljaju. Približno svake godine dete produži rečenicu za jednu reč. Za dete staro 2 godine karakteristična je rečenica s dve reči, za petogodišnje dete s pet reči. Dete dugo vremena odgovara samo jednom rečju i kratkom rečenicom jer je i njegova pažnja kratkotrajna i zato stalno menja svoje aktivnosti.
Zato su njegove rečenice isprekidane, nepovezane, često mu ponestane i reči. I još nešto za roditelje koji preterano zabrinuto prate razvoj govora svog deteta i upoređuju ga s vršnjacima: i između dece postoje individualne razlike. Ako dete govor razume, ne trebate se bojati da neće pre ili kasnije i progovoriti.
Govorimo i slušajmo!
Ne zaboravimo da govor nije samom sebi svrha. Roditelji moraju paziti i na razgovor, na kvalitetu komunikacije koja se razvija između ljudi, bilo da se radi o razgovoru s vršnjacima ili u porodici. Razgovarajući s detetom, izgrađujemo i dopunjavamo detetove spoznaje. Razgovor ga usmerava na samostalno razmišljanje i zaključivanje. Razgovor nije jednosmeran put! Deca se moraju naučiti da slušaju sagovornika, pričekati da dođu na red, a ne da govore u isto vreme kada i njegov sagovornik.
U predškolskom bi razdoblju dete valjalo naučiti kako na kulturan način da komunicira sa odraslima i sa svojim vršnjacima, a ne da samo govori!
 
Priredila Slađana Pantović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama