Kada u današnje vreme radite sa decom neku narodnu epsku pesmu, snađe vas hiljadu problema, pri čemu je nezainteresovanost onaj najmanji jer se za decu uvek može naći neka kvaka na koju će se primiti. Jezička barijera je ono što će oduzeti dobar deo časa. Oskudni vokabular današnje omladine ne poznaje ni sve reči u govoru nastavnika, a kamoli stare izraze narodne epike.
Ali, ima tu još nešto. U stihovima se nađe i sledeće:
„Zlatne kite biju po kopitim’…“ ili „podiže se kita i svatovi“ ili „pa mu grize kite za pojasom“.
U učionici nastaje podgurkivanje i smejuljenje, dozivanje, upiranje prstom u knjigu, a koncentracija se rasprši kao balon od sapunice. I nema nastavnika koji ne sačeka da se bura smiri, pa u atmosferi nabijene neprijatnosti, nastavi sa čitanjem. Ili uradi nešto drugo, ali svakako ne ono čime je zadovoljan ni profesionalno, ni lično.
Često sam razmišljala o ovim situacijama i nisam nalazila ni jedno smisleno rešenje, sve do ove nedelje kada se ono spakovalo samo od sebe. Mada, istini za volju, moralo je tu da se poklopi više različitih faktora.
Osmi razred. Radimo pesmu „Ženidba Milića Barjaktara“. Volim ovu pesmu, uvek nađem put do dece, čas je odličan. U početku sve ide po planu. Znam da će tokom čitanja naići i ONI stihovi, ali to je već uobičajeno. Idemo dalje. Na kraju pitam decu da li postoji nešto što ne razumeju, neka reč, neki izraz, nešto što ih može ometati u tumačenju pesme.
Podiže se samo jedna ruka, ruka dečaka koji često zna da postavi neugodna pitanja. On je pametan i vredan, neobično elokventan, ali provokacija je njegov način delovanja. Kaže, nije mu jasan jedan stih.
– Koji? – pitam ja sa znakom uzvika u podsvesti.
– Zlatne kite biju po kopitim’ – odgovara sa licem nevinašceta i pogledom strelca.
– Šta ti tačno nije jasno u tom stihu? – pitam, naoko ravnodušno, a suštinski spremna na sve jer me je tim pogledom dirnuo u ČIK, a ja bih za ČIK i mrtvog goluba pojela.
– Pa…nije mi jasno…ništa mi nije jasno…ceo stih – odgovara povlačeći se jer sada ceo razred ćuti i čeka rasplet, a on nema hrabrosti da izgovori ono što želi.
– Ne, nećemo tako. Reci mi koja ti je reč nerazumljiva – insistiram jer sada neću odustati. Ono što je načeto, poješće se, ma kako bilo otužno.
– Ma, nema veze – odustaje, seda, spušta pogled na knjigu, a drug iz klupe demonstrativno negoduje zbog takvog ponašanja misleći da će na taj način ostvariti ličnu distancu i sebe prikazati kao ispravnog i neumešanog.
Sačekala sam par trenutaka, pometena provokacijom, iznervirana šlihtanjem, a onda ustala i na tabli krupnim slovima napisala: kita. Nastao je muk i činilo mi se kako svako može čuti koliko mi srce lupa od straha, ali ČIK se razlio u nezadrživi inat. Povratka nije bilo. Kažem kako je napisana reč ono što ih golica, ali je baš to zgodno da nešto naučimo o razvoju jezika što je bila naša tema na prethodnim časovima. Dakle, tumačim dalje, ova reč je menjala svoje značenje vremenom. Prvo je bila vezana za snop, zavežljaj, buket. Pišem i to po tabli, uz primere koji mi padaju na pamet: kita cveća i slično. Zatim se značenje menjalo, pa smo dobili reč za ukras koji liči na buket, danas bismo rekli: resa. To značenje zatičemo u pesmi koju obrađujemo. Od toga su izvedene druge reči za ukrašavanje: kititi, kićanka, kićeni, zakititi. Njih i danas koristimo, bez prizvuka onoga što se danas čuje u reči kita. A taj prizvuk reč je dobila u narodnim govorima zbog sličnosti sa muškim polnim organom.
– A svi znamo kako on izgleda – gledam ih sve sa olakšanjem jer sam pobedila sebe, jer neću izaći sa ovog časa nedorečena i osramoćena provokacijom na koju nemam odgovora.
Ispred mene tajac. Iza mene cela jedna ispisana tabla. I sada se bacam u pobedonosnu logoreju tumačeći polisemičnost reči glava, vezujući i ovo, posle nebrojenih primera, za narečeni organ.
Već je skoro kraj časa. Šok i neprijatnost kod dece popuštaju. Kažem im kako ne postoje zabranjene teme. Da bismo o njima pričali, moramo vladati rečima. Jednu od tih tema smo raščlanili, a da nismo upotrebili ni jednu nepristojnu reč. Jer…jezik je čudo. Ima svoju istoriju, svoje uspomene, krivine, padove, rukavce i momente nepristojnosti. Kao život, kao čovek. Moramo ga voleti i poštovati, negovati, upoznavati.
Znam da će ovu lekciju zapamtiti. Pesma je ostala za naredni čas. Neka. Ovo je bilo važnije. I ljudski, i vaspitno, i stručno. A ja ostajem koji minut u praznoj učionici potpuno isceđena, ali srećna. Volim kada znanjem ošamarim prostakluk.
Pakujem stvari, krećem, ali se ipak vratim da izbrišem tablu. Ko zna šta će neko pomisliti ako uđe posle mene?!
Autorka je prof. srpskog jezika i književnosti iz Šapca