Учитељица Сузана: Образовни систем да мењам не могу, али зато могу да мењам и прилагођавам себе

16 јула, 2022

Родитељи су најважнији, али не и једини васпитачи, каже за наш портал Сузана Вељковић, учитељица из Ниша којој је рад са децом много више од посла.

Сузана је самостални педагошки саветник, просветни иноватор у разредној настави, добитник награде за Најбољег едукатора 2014. године. Она није само предавач, већ неко у чијем срцу деца остављају траг, свако свој, другачији и посебан.

“На свом путу одрастања, деца се сусрећу са вршњацима, децом различитих узраста и одраслима. Поласком у школу у дечји свет улази и учитељица. Она добија значајну улогу у васпитању и образовању тих малишана заједно са њиховим родитељима. Сви заједно можемо бити дететови добри или лоши васпитачи, односно можемо позитивно или негативно утицати на развој и образовање детета. Управо зато сматрам да је изузетно битна добра сарадња на релацији наставник – родитељ.” – рекла је Сузана Вељковић кад смо је позвали да за наш портал говори управо на ову тему – сарадња родитеља и учитеља.

Шта заправо чини добру сарадњу на релацији наставник – родитељ?

Као што је за опстанак сваке породице неопходна слога, јединство и међусобно разумевање, тако је од изузетне важности да се изгради слога и јединство на релацији наставник – родитељ и потпуно равноправно делује како на васпитном, тако и на образовном развоју детета. Поласком у школу свако дете постаје равноправни члан једне велике породице звана одељење.

На првом месту, сарадња треба да буде индивидуална али уз укључивање оба родитеља. Темељ добре сарадње је међусобна информисаност о детету на почетку првог разреда: карактеру и здравственом стању детета, емоционалној клими у породици, шта дете воли, шта не, које су му највеће снаге, а шта слабости, шта га највише мотивише, како реагује у појединим ситуацијама…
Како време одмиче родитељи ће од мене добијати информације о свом детету – како се понаша у колективу, како напредује, да ли је у стању да прати образовне захтеве, са ким се дружи, како реагује на изненадне ситуације у школи…

Једном речју, сарадња треба да је обострано корисна са циљем постизања најбољих могућих резултата сваког детета понаособ.

Које су најчешће препреке у успостављању добре сарадње с родитељима на које наилазите ви и ваше колеге?

На успостављање добре сарадње могу да утичу начин међусобне комуникације, очекивања родитеља и степен заинтересованости родитеља за сарадњу.

Од начина међусобне комуникације и од очекивања родитеља зависи да ли ће родитељи бити заинтересовани односно незаинтересовани за школски живот и напредовање свог детета. На грађењу позитивне комуникације треба свакодневно радити укључивањем обе стране.

Комуникација треба да се заснива на што објективнијем сагледавању потреба и могућности детета из чега произилази друга препрека у успостављању сарадње, а то су очекивања родитеља која треба да су довољно висока али реална и у складу са дететовим способностима. Није редак случај да су очекивања родитеља много већа. У тим ситуацијама кривац за неиспуњена очекивања је учитељ/учитељица. Уколико тада родитељ стане на страну свог детета десиће се да то постане начин да се дете брани од нерада и неодговорности, а учитељица изгубити на ауторитету. У интересу детета, родитељи би у оваквим ситуацијама требало да прихвате став и мишљење учитељице, да пред дететом не испољавају своје негодовање, да не избегавају сусрет са учитељицом, већ се опет вратити међусобним разговорима. Ту смо једни за друге да се разумемо, подржимо и помогнемо.

Колико учитељ може помоћи детету чији је родитељ недовољно укључен? И може ли уопште?

Под термином „бити укључен“ не подразумевам само физичко присуство родитеља и евентуалну размену неколико реченица.

„Бити укључен“ подразумева целовиту укљученост родитеља у школски живот свог детета и то на свим нивоима школовања. Такође подразумева однос између родитеља и учитеља у ком су једнаки, активни и одговорни.

На жалост, постоје и родитељи који се недовољно укључују или се никако не укључују сматрајући да је тако боље за њихово дете, да ће се тако дете пре осамосталити и слично.

Наравно да ће учитељ покушати све што је у његовој моћи да укључи и таквог родитеља и оствари међусобну сарадњу. Већа је шанса остварити сарадњу са таквим родитељима чија су деца у млађем школском узрасту, али како дете расте и са преласком на предметну наставу, та сарадња постепено јењава. На том пољу треба озбиљно порадити. На нама, просветним радницима је да будемо упорни, да покушавамо не једном већ више пута. И мали помак ће добро доћи и родитељима, и деци, и нама који радимо са том децом. Тешко јесте – не и немогуће.

Од чега зависи ауторитет учитеља? Од система вредности у друштву, става родитеља који пред децом показују или од учитеља самог?

Од свега помало.

Што се тиче система вредности у друштву цитираћу српског филозофа, просветитеља, реформатора и највећег српског књижевника 18. века Доситеја Обрадовића: “Ситни су они људи који учитељев рад за ситно сматрају”.

Васпитати и образовати младо биће је дуготрајан, свакодневни и сложен процес. Образовање је трпело и трпи промене, али само у појединим деловима, никада из корена што је и немогуће јер су корени дубоко. Не видим себе као неког ко ће мењати образовање, јер као јединка то не могу, али зато могу да мењам и прилагођавам себе у зависности од ученика и њихових родитеља које добијем на почетку првог разреда.

Позив просветног радника треба вратити на место које му припада.

Свако дете је јединка за себе, јединствена личност и да у складу са таквим дететом треба прилагодити захтеве, понашање, очекивања обе стране. Деца уче по моделу. Како се понашају родитељи, шта и како раде, говоре… такво ће бити и дете. Ако родитељи говоре негативно о школи, учитељу/наставнику, исти став, понашање и реакције имаће и дете. И обрнуто. Такође, то се исто односи и на учитеље. Временом, деца почињу да „личе“ на своје учитеље. Да би дете усвојило позитиван модел понашања учитеља, неопходно је да учитељ буде организован, мотивисан, комуникативан, стрпљив, реалан, иновативан, креативан, да се сам придржава правила која поставља ученицима и да изнад свега уважава ученике. Однос на релацији учитељ-ученик је двосмеран. Колико даш толико се врати. Често и више од очекиваног!

Дете се не рађа ни добро, ни рђаво. Биће вредно, учтиво и истрајно ако га научимо да такво буде. Исто тако, ако живи у неповољним условима оно ће научити да буде дрско, лењо, недруштвено, агресивно. Посматрајући нас, родитеље и учитеље, дете учи шта треба вредновати , како се понашати, шта и како урадити. МИ смо важне особе у животу детета.

Кад је реч о васпитном аспекту, ту се лоптица често пребацује из једног у друго двориште. Као учитељ са скоро три деценије искуства, који део васпитне улоге прихватате на себе, а шта је задатак породице?

Колико год времена учитељ проводио са својим ученицима у школи, пресудну улогу у развоју личности детета ипак има његова породица.

На понашање и формирање личности детета знатно утиче васпитни стил породице. Њена васпитна улога огледа се у социјалном, емоционалном, интелектуалном и моралном подстицају детета. На родитељима је да науче своје дете да прихвата друге особе и повезује се са њима, да осети сигурност да припада породици, да је жељено и вољено, да у истој може увек наћи сигурност и подршку. Такође је веома битно да родитељи науче дете да сарађује са другим особама, да дели, да се придржава одређених правила понашања, да развије одговоран однос према себи и другима.

Васпитна улога учитеља је да делује превентивно, да креира позитивно окружење, подстиче дечији развој, да уочи прве знакове ризичног понашања и реагује благовремено са циљем даљег развоја.

Кроз образовни рад остварују се и васпитни задаци: повезивање стечених знања, умења, вештина и њихова примена, развијање толеранције, емпатије, одговорности, познавање својих обавеза и права, али и поштовање права других.

На крају, оно што је сигурно, то је да сви желимо добро деци, само се понекад на том путу изгубимо или не видимо ствари истим очима. Шта бисте саветовали својим колегама – како да успоставе добру сарадњу с родитељима?

Јединствени рецепт за добру сарадњу са свим родитељима – не постоји. Лепо сте рекли да не видимо сви ствари истим очима или их посматрамо из другачије позиције. Обе стране треба да се потруде да уђу у ципеле оног другог.

Родитељи најчешће сарађују са учитељима који имају смисла за комуникацију, који су непосредни, који показују и доказују своју добронамерност и за које се зна да неће злоупотребити указано поверење.

Оно што мени лично помаже у превазилажењу оног почетног јаза на релацији родитељ-учитељ јесу (поред родитељских састанака и индивидуалних разговора које реализујемо сви који се бавимо непосредним радом са децом) заједнички састанци са мањим групама родитеља који дају изузетне ефекте јер се на овај начин међусобно повезују родитељи чија су деца слична по напредовању или чија деца напредују споријим темпом. У договарању или решавању заједничких проблема родитељи долазе до спознаје да нису сами и једини са одређеним проблемом, имају могућност да изнесу своје мишљење, предлог, сугестије. Постају опуштенији, стичу поверење једни у друге, отворенији су у комуникацији и за сарадњу.

Такође, различита предавања за родитеље о темама које их занимају, заједничке радионице са родитељима и децом, укључивање родитеља у реализацију акција, пројеката, манифестација, приредби… све то утиче на јачање сарадње са родитељима.

Велика снага за постизање добрих резултата у васпитању деце лежи у међусобном разумевању и добро организованој сарадњи, јер су породица и школа два најважнија фактора у васпитању младог нараштаја.

Треба живети и деловати посебно, а ипак заједно!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама