Колико је тога у једној реченици! Важно је да се разумемо. Да, важно је.

Важно је да разумемо туђе речи, потребе, интересовања, осећања… Важно је да се разумемо, па да не дођемо у конфликте, да се разумемо па да остваримо сарадњу… да се разумемо у циљу личног и општег напретка… Ох, колико је важно да се разумемо, могла бих набрајати до сутра у ово време, а можда и до прексутра увече!

И сад, сви ви који сте очекивали незнамтијакако филозофску (са примесама психосоцијалне анализе) расправу на тему разумевања, разочараћу вас!

Текст који управо излази из моје тастатуре, директно у неки ворд документић, бави се неписменим светом око мене. Око вас. Око нас.

Почетак ове приче сеже од љубавних писама које сам добијала као девојчица, а касније као девојка. Чим ми неко напише „Незнаш колко те волим…“ угаси код мене, из момента у животу!

Разумем ја да том неком „не достајем“ и да ме тај неко „не описиво“ воли, али, он мене не разуме што нема шансе код мене! Можда, да „не ма“ шансе… можда би тад имао шансе, не би сумЉао у моју љубав.

О.К. Мислила сам, неписмени момци око мене, фрајери су, па не морају да буду писмени да нешто смувају. Смували су они и писмене девојке, на исте неписмене форе на које мене нису.

Али, кад сам почела да обраћам пажњу на сав неписмени свет око себе… уплаших се! И тај страх траје ли, траје…

Кад на зидовима свог и било ког другог града видим неписмено написане графите, дође ми да их поправим црвеном оловком! А онда отворим неке књиге, које последњих година, изгледа, лекторишу они који су мени некад писали љубавна писма, не успешно, већ веома неуспешно. Па тако видим да су речи растављене погрешно на крају реда, па видим да су многи „сумљали“ и били „нај бољи“ „Београдски“ (или већ, неки „ски“ са све великим почетним).. шта год да су били. И сад су. НЕПИСМЕНИ!

Са свих страна ме по родном граду јуре улице: Др. Зорана Камнековића, Др. Васе Савића и осталих „Др.матора“. Из Министарства просвете, директно у моје електронско поштанско сандуче стижу електронска писма, насловљена на О.Ш. (небитно коју, свака је баш О тачка, Ш тачка!)

Емајлирају ме неписмени разгоропађени људи, са свих страна! Рекламне понуде, неписмено написане, приватне мејлове од личних ми пријатеља и непријатеља, све мора да сажваће моје јадно сандуче! И ја с њим, тугедр!

И кад год се неком пожалим, добијем реченицу из наслова овог текста: ВАЖНО ЈЕ ДА СЕ РАЗУМЕМО!

Разумемо ли се?

Тако, како се „разумевање“ подразумева том реченицом, можемо се разумети пантомимом. Можемо погледима и више. Можемо загрљајем још више.

Разумем ја и мог Трефа кад махне репом, радује се. Кад види кутију с прашком против бува, побегне. Значи, разуме и он мене.
Но, да ли је суштина комуникације у томе, да се ТАКО разумемо?

Ученик који пише „приповеДка“ и „непромеЊив“ има петицу из предмета Српски језик, јер, каже наставник, разуме се шта је ХТЕО да каже.

Шта је неко ХТЕО да каже кад каже: „Ја сам се извинУо“?

Да је „био кући“ кад сам га звала?

Јаб могла вако унедоглед. Дас ми разумемо! Саћу кувам ручак, шаНгарепу и бУранију, ће моји изеду из одма!

Разумете ви мене, зар не?

Мислииим, коме је писменос важна, ако је трбух пун!?

П.С. Небацајте одпадке кад поједете пицу коју сте поручили, ако већ нисте скували керелабу!

Пише Ивана Бошњак Бошњак

Извор: Дневник једне учитељице