Откад знам за себе спорт се вредновао у друштву и култури на начин који ми се, од детињства – чинио претераним. Осећала сам притисак обавезног бављења спортом, и сећам се неизговараног презира мале мене према томе. Пошто су родитељи инсистирали да са нечим почнем, а у оно нежно доба социјализма могао си свашта тренирати у школи, ја сам се једног дана победоносно вратила из школе рекавши да сам се коначно уписала на спорт. Кад су упитали који, казала сам, наравски – шах.
Читала сам већ превише и тад су вероватно помислили да ми нема помоћи. Тренирала сам неко време тенис, а како сам заправо уживала у самоћи – што је такође било социјално само полуприхватљиво – била сам срећнија кад лоптицу на миру ударам у зид него кад играм са неким.
Нисам никад разумела колективну одушевљеност спортом и осећала сам већ као дете да од те одушевљености штете људи попут мене – људи који много и истрајно читају.
Те такве одушевљености потврђују нашу драму непотребности. Ми смо они што су „преучили“, нисмо представници здравог духа, мислимо превише и залудни смо, а не бисмо то били само да се више крећемо и трчимо за лоптом.
Живот је то моје осећање из детињства само потврђивао – у деценијама које су уследиле хуманистички предмети потискивани су у образовању широм света, а људи који читају постајали су, заправо, све непотребнији. Форсирају се уновчиве науке, а у међувремену спорт је постао уновчивији но што је икада био. У питању је, сложићемо се – комплексна индустрија.
Једини збир знања и спознаја које развијају критичко мишљење појединцу пружа хуманистика. Хемија, физика или математика неће обликовати појединчев апарат за анализу друштва, међуљудских односа, доминантних вредности нити ће му развити имагинацију неопходну да се било шта промени. Јер промена која није последица креативног напора не може имати никаквог смисла.
Примећујете ли да у друштву већ неко време постоји једно опште место – кад људи ламентирају над тим што се не истичу „праве вредности“ обавезно помену – чије успехе? Успехе младих математичара. Где је памет, где је вредност? Ако није у спортисти она је сигурно у математичару, где друго? Збиља, где друго – спорт за тело, математика за дух. Све смо покрили.
Свет могу мењати само они који читају. „Прва дужност револуционара је да буде образован“ – говорио је Че Гевара. „Једини начин да се носите са неслободним светом је да постанете толико апсолутно слободни да ваше само постојање постане чин побуне“ – говорио је Ками. „Не можете направити револуцију. Ви можете само бити револуција. Она је у вашем духу, или је нема нигде“ – говорила је Урсула Легвин.
Дакле, то што су многи данас разочарани знак је да су јуче били очарани, и да су, у тој очараности, превидели стварне капацитете људи који су између тренинга имали најмање часова матерњег језика и књижевности у Европи и за које је питање јесу ли одслушали у средњој школи ишта из социологије или филозофије.
И кад на факултетима групе за књижевност и језик уписују недовољно студената знајте да је у питању темељна криза, јер то је идентитетска ствар, варате се да ће вам децу научити да мисле само на часовима математике. Или да ће свет икада прекројавати они по чијој је мери скројен.
На слици – мала ја на шаховској секцији у школи, послала ми мама са поруком: Моја спортисткиња.
Аутор: Моња Јовић