Чачак, март 2026. Петогодишњи дечак излази сам из вртића, пролази кроз капију и одлази улицом. Нико га не зауставља. Инцидент се, срећом, завршио без трагедије. Али питање које је остало иза њега није ни мало безопасно: ко је ту заправо заказао?
Ако сте пратили медијско извештавање, добили сте одговор у року од неколико сати: крив је васпитач. Родитељи су бесни. Директори обећавају да ће бити ”испоштована процедура”. Инспекција најављује посету. А нико – буквално нико у јавном простору – није поставио једноставно питање: је ли тај васпитач уопште физички могао да спречи оно што се десило?
Математика немогуће мисије
Закон о предшколском васпитању и образовању прописује да једна васпитна група може имати до 26 деце у јаслицама и до 28 у вртићу. У пракси, та горња граница ретко када се поштује – родитељи знају за групе од 30, па и 33 деце. Уз то, све чешће, у групи ради само један васпитач, уместо прописаног пара.
Урадимо рачуницу. Један одрасли, 28 деце узраста од три до седам година. Једно дете мора у тоалет – хитно, не може да чека. Васпитач га одводи. Двадесет и седморо деце остаје у просторији. Без надзора. Не зато што је васпитач небризан. Него зато што је један човек физички на једном месту.
Инцидент у Чачку није изузетак – он је симптом. У последњој деценији, Србија је забележила низ сличних случајева у којима су васпитачи позивани на одговорност за системске пропусте:
Београд, 2019: Дете од четири године задобило је повреду главе у дворишту вртића. Васпитачица је дисциплински кажњена. У извештају инспекције помиње се „недовољан надзор“. У истом извештају, нигде се не помиње да је у том тренутку у дворишту било можда 31 дете са једном васпитачицом, јер је друга била на боловању.
Нови Сад, 2021: Трогодишње дете прогутало је страни предмет током слободне игре. Истрага. Медији. Васпитач се јавно извињава. Оно што није доспело у наслове: у групи је тог дана било 29 деце, од којих су четворо имала посебне потребе, а пратилац који је требало да буде присутан није дошао на посао.
Ниш, 2023: Двоје деце се потукло, једно задобило посекотину. Родитељи једног од њих поднели кривичну пријаву. Васпитачица је, у тренутку инцидента, помагала детету с тешкоћама у развоју да се обуче. Била је једина одрасла особа у групи од 27 предшколаца.
Узорак је јасан. Инцидент – истрага – казна за васпитача. Системски узрок? Нигде на видику.
Ми не знамо јесу ли се ове ситуације тачно овако догодиле. Можемо да нагађамо. Али као друштво, уживамо да прстом упремо у једну особу и оптужимо. А да не знамо да ли је уопште могло да буде другачије.
Шта каже струка – и шта каже пракса
Светска здравствена организација и УНИЦЕФ препоручују однос један одрасли према петоро до осморо деце предшколског узраста, у зависности од старости. Скандинавске земље углавном се држе односа 1:5 до 1:6. Словенија, која нам је географски и културно блиска, има законски лимит од 12 до 17 деце по васпитној групи, уз обавезно двоје васпитача.
У Србији, Правилник о нормативима и стандардима рада установе за децу теоријски прописује 26-28 деце као горњу границу. Али правилник не прописује шта се дешава ако се та норма не поштује.
Синдикати просветних радника годинама упозоравају: васпитачи у Србији раде у условима који нису безбедни – ни за децу, ни за њих саме. Републички педагошки завод у извештају из 2022. године наводи да 68% предшколских установа нема довољан број васпитача у односу на уписану децу. Шездесет и осам процената. То није изузетак. То је норма.
Платите срамоту или уложите у систем
Просечна нето зарада васпитача у Србији је испод републичког просека за све запослене. Како део плате исплаћује држава, а део локалне самоуправе, оне негде и касне по неколико месеци, а негде су и осетно испод просека. За посао који подразумева бригу о безбедности, емоционалном развоју и физичким потребама двадесет и више деце истовремено, по свим временским условима, током осам сати дневно.
Занимање васпитача у Србији бележи хроничан недостатак кадра. Педагошки факултети имају осипање студената, а они који заврше студије све чешће бирају приватне вртиће, иностранство или потпуно други посао. Систем који не плаћа довољно, не запошљава довољно и не опрема довољно, а онда тражи савршене резултате – тај систем не заслужује да буде изненађен када дође до инцидента.
Само да се помене: истраживање Удружења васпитача Србије из 2023. показује да више од половине анкетираних васпитача купује део потрошног материјала – папирне марамице, дезинфекциона средства, понекад и цртаћи папир – из сопственог џепа. Јер их нема довољно у вртићу. Јер средстава нема.
Анатомија кривице
Када дође до инцидента, механизам је увек исти. Родитељи (разумљиво, из страха и бола) траже одговорног. Медији (разумљиво, јер је лако) упиру прстом у васпитача. Инспекција долази. Директори ”поштују процедуру”. Министарство ћути или издаје саопштење о „предузимању мера“.
Оно што никад не дође на наплату: ко је донео одлуку да се једна васпитачица остави са 30 деце? Ко је потписао буџет који није предвидео запошљавање још једне особе? Ко је годинама знао за претрпане групе и није мењао прописе с оштрим санкцијама?
Васпитач који је одвео дете у тоалет није заказао. Заказао је систем који му није дао колегу да остане са осталом децом. Који није уградио безбедносну браву на излаз. Који није обезбедио довољно простора, довољно руку, довољно свега.
Шта тражимо – и од кога
Тражимо од Министарства просвете јасне и примењиве стандарде – не правилнике који се игноришу. Тражимо од локалне самоуправе да прати колико деце има по групи и да за прекорачење постоји стварна санкција. Тражимо од медија да, пре него што објаве лице и име васпитача, објаве колико је деце било у групи и колико одраслих. Тражимо од свих нас да пре него што осудимо човека који је сам радио посао за двоје – запитамо ко га је тако оставио.
Деца заслужују безбедне вртиће. Васпитачи заслужују услове у којима то може да се обезбеди. Једно без другог не постоји.
Аутор: Редакција Зелене учионице